IRMOLOGION

Ocigledno je da kao sto I primecujete Petra uopste skoro ni ne spominjem, Inace ni u normalnim okolnostima nismo bili previse prisni, on je bio ili na poslu ili sa “prijateljima”, ponekad zaista sa prijateljima, ali u vecini slucajeva ako cemo iskreno po srpski- u svaleraciji. I da se Dusan nije pojavio nista se mi ne bi vise vidjali, cak smo I jedva cekali da mama ode, pa da svako radi sta hoce, sto se sada I bukvalno desava. Inace mama se redovno javlja, naravno preko skype-a jer joj je to besplatno. I vec je upala u standardnu nordijsku kolotecinu. Sve je lepo, svi su fini… pa samo onda samoubistvo. Mislim na nordijce, ta se vala nikada nece ubiti, voli ona zivot, ali svako put sve extra, jedino joj ja strcim u zivotu, I narusavam taj sklad, I to naveliko, jer napustam faks. A da poceh sa Petrom, njemu I Mileni extra, a I meni, sad tek kad zna da nema neke obaveze prema meni, a zna da sam materijalno zbrinut, a ni ne zna da kuva, tako da o hrani ne brine, skoro ni da ne komunicirama. Naravno zato o svemu prica sa Dusanom, pa mi onda Dusan prenosi segmente Petrovog zivota, kao da zivim sa njim a ne Petrom. Ukratko- sloboda takvih razmera, da nisam ni pretpostavljao da ce me to snaci u zivotu.

Do Zemuna smo dosli busom, pa se peske popeli do groblja, slucajno smo naisli na vrlo ljubaznog grobara, koji nam je odmah pokazao gde je taj jevrejski deo groblja. Na samom pocetku jevrejskog groblja je sedala grupa momaka, ocikedno pobornika neke nonacisticke frakcije, ciji su okupljeni clanovi u okviru svog kruzoka konzumirali marihuana iliti duvali. Pogledali su nas kako nismo cigani,a I hvala bogu ne dovoljno urbani pa da izgledamo kao gay-evi, samo su skrenuli pogled sa nas I nastavili da, da upotrebim jos jedan novi izraz, da vare.  Zapanjujuce je koliko je groblje dobro ocuvano , shodno tome da je Zemun bio deo NDH, I koliko su Jevreji pre rata bili emancipovani jer je vecina spomenika ispisana cirilicnim ili latinicnim pismo, pored razume se jevrejskog teksta, pretpostavljam molitvene sadrzine. Jedino sto nedostaje ovom groblju je ono sto smo otkrili na Jevrejskom groblju preko puta Novog groblja, a to je Geniza, ako dobro pamtim, grobnica starih knjiga. Tu jevreji svoje verske knjige kad dotraju sahrane, a ne bacaju ih kao mi nase svete knjige I ione po kontejnerima, pa ih onda cigani bud zasto prodaju na Kalenicu ili Bajlonku.

Vec se smrkavalo kada smo se vracali u grad, kako sam zaboravio mobilni u sobi, kad sam stigao u stan video sam 3 propustena Dusanova poziva, a I sms sadrzine, javi se kad mozes. Javio sma se naravno. Pozvao me je da  sa njima odim na jednodnevni izlet u Bukurest u subotu, iako nikada nisam bio u Rumuniji niti me je ta zemlja ikad privlacila, pristao sam jer mi je Dusan u razgovoru pomenu neki Julius soping mol u kome ima kaze svega.  Dok smo razgovarali na fiksni, jer Dusan kao pravi posinovljeni zapadnjak, iako ima para racionalno ih trosi, za razliku od nas koji rasipamo I ono sto nemamo, dobio sam sms od Urosa, druga iz gimnazije, da svratim do njega jer mu je rodjendan. Kao fora zahvaljujemi na lepim cestitkama, a ja mu uopste ni nisam cestitao, sto je za mene uobicajena stvar, pa mi niko ne uzima za zlo, cifre bilo u vidu broja telefona, datuma, pin koda ili ikako drugacije ne pamtim , ali ama bas nikako.

Brze bolje sam navukao nesto pristojno na sebe, I poceo da tumaram po sobi u trazenju nekog poklona za Urosa, I Bogu hvala pronasao novi usb stick u obliku kockice leda koji sam I ja dobio pre nekog vremena od nekog maminog brata koji zivi u MInhenu, priznacete kao vrlo velikodusan poklon, vrednosti dva evra mozda, ali bar mi je sada posluzio super. Rodjendan klasicno smaranje, nit pijem nit duvam pa ne moram da se zavlacim po tudjim stanovima, ukratko za dzabe sam dolazio, cak sam morao I da pijem toksicnu beogradsku cesmovacu jer nicega bezalkoholnog sem ferija za pranje sudova u tecnom agregatnom stanju u tom trenutku kod Urosa na gajbi nije bilo.

Vrhunac je bio kada sam krenuo kuci I otkrio da sam zaboravio kljuc. Dosao sam do stana I zvonio na interfon ali od Petra ni glasa, onda sma ga jedno 40 puta besomucno zvao na fiksni opa na mobilni I tako u krug, ali se nije javljao. Bilo je oko pola jedan, I bio sam ljut kao osica. Tada sam tako iznerviran ne znajuci koga da cimam da prespavam kod njega, se setio da imam oca, I pozvao Dusana. Jeste kasno, al ako si otac pokazi se, nisam imao vise respekta ni za sta. Posle petog zvona se sav usplahiren javio, I pitao sta mi se dogodilo.

Ukratko, rzinom 100 na sat sam mu sve objasnio, a sevao sam kao munja, jer sam inace jako gord, I ovo me pogodilo jako, a nisam u trenutku ni posmislio das am ja kriv za sve jer sam ja taj koji je zaboravio kljuc, MEni je naravno uvek kriv neko drugi, jer me je mama naucila da sam savrsen. Dusan me je tada prvi put video ljutog, I sa razlogom se uplasio, nije ni pitao da li mi treba prevoz ili mi predlagao da uzmem taksi, vec je odmah doleteo I pokupio me. Eto kako samdrugu noc, samo sada bez tableta, znaci u polumedijskoj blokadi proveo noc kod mog oca u stanu.

Stan je extra, a I zvucna izolacija u njemu, tek sam se probudio oko 9 I skapirao da mi je vec pocelo predavanje, I skocio sam sav obuzet nekom zurbom, I samo mi je sinulo u glavu, pa ti napustas faks briga te za predavanje, iskuliraj. Vratio se u krevet I uzeo tablet, zaglupljivao se na netu I dok nisam osetio glad, I onda krenuo da izalazim iz sobe, pored samrtne tisane na vratima mi je bio zalepljen papiric sa porukom: Dorucak kod Ukija. Kako u stanu nije bilo nikoga, a brava se auomatski zakljucava, navukao sam na sebe svu garderobu uzeo tablet cija je baterija bila na izdisaju, I krenuo liftom u prizemlje. Zvonio sam kod Ukija, Mina ili Nina, ali ipak mislim da je bila Mina mi je otvorila vrata I rekle da ulazim uvek slobodno bez kuckanja ili zvonceta. Usao sam u njegovu kuhinju koja je ujedno I trpezarija I video ukjucujuci I sebe svu Dusanovu decu na okupu. Videvsi Ukija sa keceljom kako poput visprene domacice vija po kuhinji I oko stola, skapirao sam da on u stvari vodi racuna o svima poput neke guvernante, I tek tad mi je palo napamet da ga uopste pitam cime se bavi, sta je zavrsio itd, ali sada bi to bilo definitivno neumesno, mozda je covek zavrsio molekularnu biologiju, a sada definitivno pa tacnije receno radi kao kucepazitlj-ka.

Ostao sam na tom dorucku, kao da kuci nema sta da jedem, bilo je pa isuvise fino, svi su se nesto kao ustrucavali, rekao sam da moram da idem, I Uki mi je dao 1000 din. rekavsi da ih je Dusan ostavio meni za taksi jer je jos u pola osam otisao na neki sastanak, I trazio je moj broj da mozemo da se cujemo, naravno prvo sam je uzeo njegov pa ga cimnuo, jer mi se kao cini da je tako za mene lakse kad je u pitanju razmena brojeva, rekao sam svima cao I otisao.

 Hiljadarku sam odmah gurnuo u dzep kraj telefona, kako da necu da finansiram taksiste, seo na trolu i krenuo ka faksu, jos dok sam izlazio iz stana dao sam sebi zadatak da moram da danas odlucim koji faks cu da upisem. E to je jako tesko jer me po prirodi zanima svasta, a cime bi se bavio ozbiljno? Odgovor je : nicim, a pogotovo ne sociologijom. Trolom sam stigao do studentskog trga, jer negde sam morao da ubijem vreme , ipak nisam hteo da Petru upadam u stan I dag a prekidam usred posla. Kada sam promislio o svemu sto se nudi u te dve bratske zgrade koje se oslanjaju jedna na drugu samo sam mahnuo ruko I rekoa NEEE, pogledao sam na telefon I video da mogu da stignem na drugo predavanje I resio da ipak odem, ipak ja kao propali sociolog u pokusaju, bar zbog svoje socijalizacije logicno pre treba da budem sa drugim ljudima makar I na predavanju, umesto das am tumaram gradom.

Mogu sa radoscu da kazem da mi je na svim kasnijim predavanjima na kojima sam bio bilo extra jer mi je dominantna misao bila, ja vise nisam deo ove price I idem punih dzepova srece, a vi ostajete ovde, da se bavite modifikovanim primenjenim marksizmom.

Medicina u startu otpada,em je tezak , em se covek nagleda svakakve muke, a ja ipak volim da malo idealizujem stvarnost.  Veterina tek ni ne ulazi u izbor, em me ne zanima, veliki sam pobornik Kreacionizma naspram Darvinovog evolucionizma, a najvise od svega ne bi ni mogao da zamislim da se srecem sa Anamo na faksu, ne svakodnevni blam tog obima mi ne trebaju definitivno. Ekonomija me odmah asocira na Dusana, a to na taj nesretno mmf, los sam Srbin I nikakav patriota, ali da se potkrada nasa vec opljackana zemlja, e to ne mogu da opravdam nikako, a I da me zamina gomila brojki upisao bih matematiku, I tako bar malo razvio svoju inteligenciju, zaglupljivanje na ekonomije takodje otpada … I evo kraj predavanja. Cimnem dekija on zavrsio sve za danas na faksu, iako ja imam jos jedno predavanje, dogovorim se sa njim da malo izblejimo po gradu.

Deki rece da bi trebao da svrati do Muzeja primenjene umetnosti da pogleda izlozbu “Kutija, Kutijica”, kako volim primenjenu umetnost, a ime mi  se svidelo odmah sam mu predlozio da idemo pravac tamo, pa cemo posle videti za dalje, I otisli smo. Prvo smo po obicaju iskukali da udjemo z adz, I onda se odusevili ogromnim brojem atik rucno izradjenih kutija za svakojake namene od najrazlicitijih svakodnevnih I plemenitih materijala, I u najrazlicitijim ehnikama. Definitivno je najveci broj bio kutija za duvan, a meni pored njih sto bih mogao da izdvojim su za oko najvise zapale jos dve. Takodje porocnog sadrzaja; jedna za karte, a druga eantasticna raskosno barokna sa staklarijom za zestoka pica. Izlozba me je odusevila. Pa smo nastavili do Konaka knjeginje Ljubice, tu voli stalno da dolazim, kad smo vec bili u muzejskom raspolozenju. POSLE SMO SAMO PRESLI ULICU I SELI U ZNAK PITANJA NA PO JEDNU KAFU, u tom jos uvek ne unistenom istinskom delu starog Beograda. Dok smo pili kafu rekao sam Dekiju da napustam Sociologiju, on se zagrcnuo I sa najvecom paznjom I brigom me pogledao I rekao ma daj, ne dozvoli da ti porodicni lomovi unoste zivot. Na to am se ja grohotom nasmejao, molio ga za oprostaj sto se smejam njegovoj iskrenoj brizi, I jedva uspeo da mukazem das u mi ti lomovi I pomogli da shvatim das am na Sociologiju zalutao. On je bio blago u stanju soka, I pito pa sta ces sad. Rekao sam: jos ne znam, iako se videlo da mu takvo moje ponasenje nije jasno ipak se suzdrzao I rekao: ok. Pre zavrsetka kafe me je pitao da li bih sutra isao sa njim I jos nekim njegovim likovima na zemunsko groblje, tacnije na jevrejski deo zemunskog groblja. Odgovor je naravno bio: obavezno, kada krecemo I kako?

Stan je extra, a I zvucna izolacija u njemu, tek sam se probudio oko 9 I skapirao da mi je vec pocelo predavanje, I skocio sam sav obuzet nekom zurbom, I samo mi je sinulo u glavu, pa ti napustas faks briga te za predavanje, iskuliraj. Vratio se u krevet I uzeo tablet, zaglupljivao se na netu I dok nisam osetio glad, I onda krenuo da izalazim iz sobe, pored samrtne tisane na vratima mi je bio zalepljen papiric sa porukom: Dorucak kod Ukija. Kako u stanu nije bilo nikoga, a brava se auomatski zakljucava, navukao sam na sebe svu garderobu uzeo tablet cija je baterija bila na izdisaju, I krenuo liftom u prizemlje. Zvonio sam kod Ukija, Mina ili Nina, ali ipak mislim da je bila Mina mi je otvorila vrata I rekle da ulazim uvek slobodno bez kuckanja ili zvonceta. Usao sam u njegovu kuhinju koja je ujedno I trpezarija I video ukjucujuci I sebe svu Dusanovu decu na okupu. Videvsi Ukija sa keceljom kako poput visprene domacice vija po kuhinji I oko stola, skapirao sam da on u stvari vodi racuna o svima poput neke guvernante, I tek tad mi je palo napamet da ga uopste pitam cime se bavi, sta je zavrsio itd, ali sada bi to bilo definitivno neumesno, mozda je covek zavrsio molekularnu biologiju, a sada definitivno pa tacnije receno radi kao kucepazitlj-ka.

Ostao sam na tom dorucku, kao da kuci nema sta da jedem, bilo je pa isuvise fino, svi su se nesto kao ustrucavali, rekao sam da moram da idem, I Uki mi je dao 1000 din. rekavsi da ih je Dusan ostavio meni za taksi jer je jos u pola osam otisao na neki sastanak, I trazio je moj broj da mozemo da se cujemo, naravno prvo sam je uzeo njegov pa ga cimnuo, jer mi se kao cini da je tako za mene lakse kad je u pitanju razmena brojeva, rekao sam svima cao I otisao.

 Hiljadarku sam odmah gurnuo u dzep kraj telefona, kako da necu da finansiram taksiste, seo na trolu i krenuo ka faksu, jos dok sam izlazio iz stana dao sam sebi zadatak da moram da danas odlucim koji faks cu da upisem. E to je jako tesko jer me po prirodi zanima svasta, a cime bi se bavio ozbiljno? Odgovor je : nicim, a pogotovo ne sociologijom. Trolom sam stigao do studentskog trga, jer negde sam morao da ubijem vreme , ipak nisam hteo da Petru upadam u stan I dag a prekidam usred posla. Kada sam promislio o svemu sto se nudi u te dve bratske zgrade koje se oslanjaju jedna na drugu samo sam mahnuo ruko I rekoa NEEE, pogledao sam na telefon I video da mogu da stignem na drugo predavanje I resio da ipak odem, ipak ja kao propali sociolog u pokusaju, bar zbog svoje socijalizacije logicno pre treba da budem sa drugim ljudima makar I na predavanju, umesto das am tumaram gradom.

Mogu sa radoscu da kazem da mi je na svim kasnijim predavanjima na kojima sam bio bilo extra jer mi je dominantna misao bila, ja vise nisam deo ove price I idem punih dzepova srece, a vi ostajete ovde, da se bavite modifikovanim primenjenim marksizmom.

Medicina u startu otpada,em je tezak , em se covek nagleda svakakve muke, a ja ipak volim da malo idealizujem stvarnost.  Veterina tek ni ne ulazi u izbor, em me ne zanima, veliki sam pobornik Kreacionizma naspram Darvinovog evolucionizma, a najvise od svega ne bi ni mogao da zamislim da se srecem sa Anamo na faksu, ne svakodnevni blam tog obima mi ne trebaju definitivno. Ekonomija me odmah asocira na Dusana, a to na taj nesretno mmf, los sam Srbin I nikakav patriota, ali da se potkrada nasa vec opljackana zemlja, e to ne mogu da opravdam nikako, a I da me zamina gomila brojki upisao bih matematiku, I tako bar malo razvio svoju inteligenciju, zaglupljivanje na ekonomije takodje otpada … I evo kraj predavanja. Cimnem dekija on zavrsio sve za danas na faksu, iako ja imam jos jedno predavanje, dogovorim se sa njim da malo izblejimo po gradu.

Deki rece da bi trebao da svrati do Muzeja primenjene umetnosti da pogleda izlozbu “Kutija, Kutijica”, kako volim primenjenu umetnost, a ime mi  se svidelo odmah sam mu predlozio da idemo pravac tamo, pa cemo posle videti za dalje, I otisli smo. Prvo smo po obicaju iskukali da udjemo z adz, I onda se odusevili ogromnim brojem atik rucno izradjenih kutija za svakojake namene od najrazlicitijih svakodnevnih I plemenitih materijala, I u najrazlicitijim ehnikama. Definitivno je najveci broj bio kutija za duvan, a meni pored njih sto bih mogao da izdvojim su za oko najvise zapale jos dve. Takodje porocnog sadrzaja; jedna za karte, a druga eantasticna raskosno barokna sa staklarijom za zestoka pica. Izlozba me je odusevila. Pa smo nastavili do Konaka knjeginje Ljubice, tu voli stalno da dolazim, kad smo vec bili u muzejskom raspolozenju. POSLE SMO SAMO PRESLI ULICU I SELI U ZNAK PITANJA NA PO JEDNU KAFU, u tom jos uvek ne unistenom istinskom delu starog Beograda. Dok smo pili kafu rekao sam Dekiju da napustam Sociologiju, on se zagrcnuo I sa najvecom paznjom I brigom me pogledao I rekao ma daj, ne dozvoli da ti porodicni lomovi unoste zivot. Na to am se ja grohotom nasmejao, molio ga za oprostaj sto se smejam njegovoj iskrenoj brizi, I jedva uspeo da mukazem das u mi ti lomovi I pomogli da shvatim das am na Sociologiju zalutao. On je bio blago u stanju soka, I pito pa sta ces sad. Rekao sam: jos ne znam, iako se videlo da mu takvo moje ponasenje nije jasno ipak se suzdrzao I rekao: ok. Pre zavrsetka kafe me je pitao da li bih sutra isao sa njim I jos nekim njegovim likovima na zemunsko groblje, tacnije na jevrejski deo zemunskog groblja. Odgovor je naravno bio: obavezno, kada krecemo I kako?

Nedelja uvek divan dan, lencarenje sto posto, pogotovo kada znam da mogu da napustim faks, pa ne moram da bubam nista za jun. I kako sam ukljucio komp vidim deset maminih poruka na skype-u, zvrcnem je onako iz kreveta, naravno I ona se cuje sa Dusanom, kao mnogo joj je lakese jer on dosao u pravom trenutku u moj zivot, njoj je za sad super svi znaju engleski, Dusan ce kao za mesec dana tamo, pa ce da vidi da me povede da budem kod nje dok on… kao sve ok. Dok nisam pomenuo faks, onda je blago zastala, I rekla : pa ok, sto je definitivno bila posledica Dusanovog uticaja, hvala mu, pgotovo na tome sto ne moram da bubam za jun.

Od kako je umrla baba porodicnog rucka nedeljom nema. Moram priznati da mi  njena supa sa domacim rezancima, rinflajs meso i povrce, i naravno nezaobilazni crveni sos itekako nedostaju. Tako da sam oko dvanaest navukao starke, novi tanak duks na pruge, stavio dedine ray ban naocare I sa tabletom, koji sam knap uglavio u zadnji dzep farmerica krenuo u grad. Kupio u meku happy meal u papirnatoj kesi, kao kad sam bio klinac, otisao u studentski park gde sam ga smazao a igrackicu zapakovanu u kesici ostavio na klupi, da je pokupi neko dete, bar se nadam da sam nekoga uspeo da obradujem. I onda u moj omiljeni muzej- etnoloski, iako sam Dekija stalno ismejavao, ali etnologija je jedna od mojih favoritnijih ljubavi, pogotovo vreme formiranja srpskog gradjanskog drustava, libade I te fore, kako su tad mase devojke bile elegantne I zenstvene.  Kako me dobro poznaju kao stalnu mustriju, vise me nista ni ne piteju samo mi mahnu oni momci koji su na civilnom odsluzenju vojnog roka pa tu kao prodaju karte. Posle sat vremena ponovnog punjenja baterija izlazim iz dobro klimatizovanog prostora na svez vazduh, ako ga u beogradu uopste ima. I pravac Kalemegdan, tu se lepo usidrim ne bedemu, upijam sunce I igram angry birds rio, e za to je tablet vise nego stvoren, dok cekam da pocnu da mi se ljavljalju ortaci i ortakinje.

Vec oko dva kad su se ostali moji ranoranioci regenerisali od subotnje veceri, krecu sms-ovi I fon pozivi, gde smo I gde cemo, ja naravno prvi, I svi polako stizu na Kalis. Svi samo kukaju kako moraju da uce, a ja likujem u sebi, mene briga menjam faks, al nikom ni reci. Kada se nasa ekipa okupila, svi cekamo da stigne Marija sa Nbgd, za koju u srpsko srpskom recniku stoji- kasnjenje od pola sata. Ali eto I primadone u velikom stilu sa jos jednim pacenikom koji kraj nje vise lici na kucnog ljubimca nego na decka, a I nadimci koje koriste vise odgovaraju kucencetu, a poslusnost mu je zaista na visokom nivou.

Svi pitaju kao kako keva, si se odmorio bez nje, Deki se smeska jer sam jedino njemu ponesto ispricao o pronalasku oca itd, ja im odgovaram koliko moram I tako blenem u tablet … Po obicaju pocinje debata gde sada, naravno predloga je mnostvo, a kako nemamo dovoljno automobile na raspolaganju vecina njih otpada, I na kraju se usaglasimo da idemo u Fridu, da cirkamo polako pice I gledamo Novi Beograd. Pola sata smo visili ispred Fride na sipkama I ogradi od doka dok se nije upraznio sto. Uostalom sta drugo smo imali I da radimo. Ja naravno poput gladne godine ne mogu kao sav normalan svet da uzmem neko posteno pice ili tako nesto nego sam pride narucio jos I cream brulee, od koga dok su sve devojke probale po malo, mi je ostalo jos manje. Kako definitivno nismo profitabilne musterije za takav lokal, I da smo u Parizu odavno bi nas oterali zbog zauzimanja mesta, posle sat vremena razvlacenja smo trazili racun, nasta nam je konobar rekao: u redu je platio je Viktorov otac. Pogledao sam u sve njih , a svi oni u mene, definitivno sam bio jedini Viktoru drustvu, a za to vreme je Deki rekao: E kakav car je Petar, aj da mu se javimo. Bio sam zacudjen otkud Petar tu, a i da nas sve casti to nije njegov stil, pogotovo sto nikada nisu preferirali moje drustvo. Usao sam unutra I za stolom u desnom uglu medju desetak muskaraca I zena ugledao Dusana, instiktivno sam se nasmesio verovatno od soka, I rekao Dekiju ajde da upoznas mog oca, on je zbunjeno pruzio ruku Dusanu, a masa za stolom mi je odusevljeno pruzala ruke jer ih je Dusan vec uveo u materiju, a svi su izmedju ostalog bili njegovi zaposleni u toj nekoj kancelariji za neke kredite, koje valjda uzima drzava.

Svi moji ortaci su videli da to nije Petar, a i da sam upoznao Dekija sa njim. Tako da sam morao da ispripovedam moju storiju. Usput sam im malo pricao, dok se nismo stacionirali za veliki sto u basti kc grada I onda sam poceo, dok su svi neprestano kucali twit-ove inspirasani mojom pricom, Sanja je mrtva ladna : pa tebe zbog te trauma uopste nema na twitter-u, tek sad sam skapirao da zaista nisam twittovao, I to ne zbog trauma nego zato sto mi je zivot bio ispunjen realnim sadrzajem, te nije bilo potrebe da ga dopunjavam virtuelnim.  Eto sad su svi znali da sam ucesnik veceg zapleta od turskih serija, al mi ni ne pada na pamet da pisem scenario.

U toj zbunjenosti, nisam rekao Dusanu ni hvala , niti se pozdravio dok sam odlazio iz Fride, tek kada sam se sa Dekijem peo ka gradu iz Sava Male, prvi put sam ga pozvao sa tablet naravno,o njegovom trosku I kao se izvinio, sto je on primio vise nego odusevljeno, jer ipak sam ja sin, eto sta u Srbiji znaci jedna izraslina medju nogama, I naravno dve decenije zivota u neznanju, mada je u svakom slucaju njegov gest bio ok.

Tek sto smo stigli u Knez zazvonio mi je tablet, I onda sam naocigled mase poceo da razgovaram sa njega, Dusan pita kad mozemo da se vidimo, rekoh kad oces, kad si mislim se dao zeleno svetlo da napustim ovu napast od sociologije. Dogovorimo se za odmah, I sacekam ga kod Albanije, kad u kolima kraj njega I Nela, sa kojom sam se tek sad skontam pozdravio u Fridi, ali jednostavno nisam registrovao. Opet ja seriju izvinjenja oni sve ok, sve kapiraju, drago im sto sam odmah mogao da se vidimo, pitaju me sta sam resio sa faksom, a ja ko iz topa: napustam, a sta cu da upisem jos ne znam,- time sam predupredio drugo logicno pitanje koje bi sledilo odgovoru na prvo.  Dovezemo se do njihove zgrade, udjemo u podzemnu garazu, I ja krenem ka stepenicama, tu se oni oduseve sto sam se setio Ukija, a on je stvarno dobrica I lik veci od Dusana. Kad smo se obreli u dugackom hodniku njihovog stana kaze mi Dusan: ej pa nismo ti ni pokazali stan aj da vidis. Na kraju hodnika su vrata kojima se ulazi u trpezariju, kuhinju I dnevnu sobu, a levo od njih u stepenise, popeli smo se stepenicama na sprat, koje vode u veliki hodnik na cijim krajevima su dva kupatila a levo I desno po tri sobe, osim u njihovu sobu koja je sa desne strane prva u sobe devojaka nismo ulazili, izmedju njihove I susedne su probili vrata I pripremaju je za bebu.  Kada smo izasli iz njihove Dusan je otvorio vrata sobe preko puta njihova koja je jedina soba sa leve strane sa terasom, I reko mi da su se dogovorili da to bude moja soba, ako nekada budem hteo da prespavam kod njih. A to nekada su ocekivali da bude tada, Nela je rekla da su se culi sa Petrom I da nema nista protiv ako se I ja saglasim da ostanem kod njih veceras da se bolje upoznamo. Znajuci petra ne samo da nema nista protiv, vec mu  zbog Milenice I odgovara da ostanem van kuce, jer ipak potrebna im je seksualna sloboda, on je ja mislim jedini otac koji kako je mama otisla nikad mi nije rekao vrati se ranije ii opet zevas po gradu, nego verovatno jedva ceka da zatvorim vrata jer su onda sami I ceo stan je njihov. Pristao sam odmah, jer se videlo da im to bas znaci, I ponavljam covek me resio sociologije, a I naravno stan je pokriven vajlesom a I imam tablet, ionako ne spavam u pidzami, tako da nista ne gubim.

Milion mojih pitanja, a po neki njihov odgovor, jer sam im zadavao samo nova I nova pitanja ni ne dopustivsi im da odgovore na prvopostavljeno. Dominantne su bile dve teme preci I naravno njihova zaostavstina u vidu sitnih predmeta licne prirode, narvno da bi ih ja prigrabio za sebe jer volim antiku; druga tema su naravno sve destinacije koje su oni obisli sto na putovanjima sto  kao privremena mesta boravka, hvalio sam Berlin kao jedini grad u kome bih mogao I zeleo da zivim mimo Beograda, jer da se ne lazemo ovako malo rada a lepog zivota kao kod nas nema nigde. Naravno kako sam jos uvek u fazi napljuvavanja Amerike, jer uvek moram da imam neku zemlju ili narod koji hejtujem, izneo sam million razloga zbog kojih nikad ne bih krocio u nju, iako sam vec bio ali sam to precutao, ipak moram ostati dosledan svojim stavovima, pa cak iako su iracionalni. Bio sam zvezda veceri, ali na to sam navikao jer sam mami uvek to i bio, tako da me preterana paznja nije preterano ganula, mislim sve u svemu je bilo preterano, kako se danas kaze.  Otisao sam u svoju novu sobu u kojoj osim kreveta, sa novim dusekom koji su zaboravili da izvade iz folij, sto sam otkrio kad je nesto pocelo da suska ispod mene,  I jedne stolice koju su tu eto tako ubacili da mi se nadje pri ruci nije bilo nicega.  I opet nisam otisao na twiter jer nisam imao potrebu da ikom plasiram svoje izmisljene konstatacije i utiske, jer sam imao sasvim dosta realnih slusalaca da im prosipam svoje mudrosti, naravno da sam zaboo na face-u, jer ipak voajerizam je jedna od mojih strasti.

Kako sam zaspao sa otvorenim prozorom, probudi me ujutro svadja vlasnika automobila I saobracajca dok pomenuti auto odnosi pauk, razlog je bio sto se parkirao na mesto za invalida. Nikada necu shvatiti, kad uvece krenem da blejim u parkic kod Palasa, svako mesto rezervisano za invalide je prazno, jer to znaci da su svi invalidi izasli u grad, mislim neke stvari stvarno nisu logicne, ali za Srbiju danas su vise nego ocekivane. Kako sam se probudio uz zvuke rane jutarnje svadje pogledam na mobilno 8 sati I 13 minuta, a predavanja na koja dva dana nisam isao pocinju u pola 9, brze bolje ustaj. Srecom mi je fakultet na studentskom trgu, pa hvatam prvi prevoz, dve stanice bilo cime. Samo sam zgrabio kesu sa tabletom I otrcao. Buduci bezgresni, uvek u pravu, ispunjena svakom mudruscu gospoda profesori jelte uvek kasne kao I mi ubogi student, stigao sam da kazem na vreme, tj. pre profesora. E da sad se postavlja pitanje sta studiram? Sociologiju, da me iko sad pred kraj drugog semestra  prve godine pita zasto ne bih imao pojma. Predavanje naravno gusi, kao I jeftini parfemi u Stefan braunu, jednom usao, odmah izasao, I nikad vise mi se ta greska nece ponoviti, mislim odlazak u Stefan Braun. Ali taman da izucim uputstvo za upotrebu novog tablet, mini kompjutera kraj koga cu izgubiti vid, a prevelikog mobilnog, prilagodjenog osobama sa ostecenim sluhom, taman kad dobijem kola da se parkiram na mesta za invalide. Ali kako smo mi vecinsko malogradjansko drustvo, ipak je to danas stvar prestiza, koja ti bez laganja obezbedjuje mesto u drustvu. I zavrsi se predavnje, pa pauza do nekih vezbi… Srecom sretnem druga, jednog od malobrojnih jer u prijateljstvo bas i neverujem, koji posto je izvisio na psihologiji upisao etnologiju, e taj je brate ugasio gore nego ja, pa se instiktivno utesim. Tako Deki I ja  odemo u studentski park da izblejimo, on prica o nekim likovima sa grupe kakvi su retardi, ja klimam glavom I jurim vajles, jer i ja retard nisam odmah skapirao da imam karticu sa internetom za adz. Instaliram karticu, Deki tek skontao da imam tablet, poceo da me zeza, da se foliram kao ljakse, a ja se setim svoje straije sestre, I molim Boga da nju nikad ne sretnem, jer bi to bio tek blam, inace Ana studira veterinu, paradox ne pitaj.  Dok sam jos personalizovao tihi rezim rada, stize mi poruka od Dusan an tablet, Ja nisam ni skapirao da on im broj jer se na njega I voidi, I on placa tu valjda neku pretplatu, a da u poruci kao sutra Ukiju rodjendan, voleo bi da dodjem, odmah instiktivno odgovorim: naravno, vidimo se.

Dogovorim se sa Dekijem da cemo veceras kod Palasa, da svrati prvo do mene, I odem na vezbe. E sad sam imao drugu preokupaciju- poklon za Ukija. On je stvaro jedan od onih likova kod kojih dobrota izsijava, iliti da danasnjim recnikom kazem pogodan za iskoricavanje, sto se kasnije pokazalo mojom sasvim opravdanom pretpostavkom.   Sta kupiti coveku koga ne poznajes, kome cak ne mozes odneti ni flasu pica jer ne znas ni da li uopste pije, a kamoli sta voli, izazov. Ali na vezbama koje smaraju um se raduje svakoj gluposti da o njoj razmislja. Pravo sa fakse se spustim do Super marketa, gde za velike pare mozete da kupite extra dizajnirane kineske sutne potrepstine, koje se dobavljaju u ogranicenom broju, pa ono sto kinezi proizvode u hiljadama primeraka, u bg-u postane takoreci unikat. Kupio sam mu novcanik od papira, koji ne moze da se pocepa ni podere, cool stvarcica, sa jos vise cool cenom. I naravno opet sam kukumavcio oko para, a Uki taj novcanik jos cuva kao dragocenost, nosice ga KAO kad krene negde.

Kako smo od palasa otisli do Povetarca peske, jer naravno taksisti deru, a ja sam kao socijalno ugrozen, j. retard, koji stedi pare drugima, ipak smo se do grada vratili ujutro oko5 taksijem, ustao sam oko deset, I opet shvatio da kasnim.

Pokojna prababa je bila ruska emigrantkinja I vaspitala je babu, I mamu I mene u jednom normalnom ne fanaticnom pravoslavnom duhu , samo se kod mame to nije bas sa uspehom primilo. Kako je subota dan posvecen mrtvima, u Ruskoj Crkvi , koja se nalazi iza Crkve Svetog Marka, svake subote se sluzi Liturgija I parastos za sve umrle, gde mi zivi ako stignemo na vreme, donesemo zito I imena svih svojih mrtvih, a onda bacuska Vitalije ta imena procita u molitvi za umrle i prelije zita. Moja pokojna baba koja me je cuvala, dok su mama I Petar prvo studirali, a posle I radili, je svake subote to radila, I molila me da kad I ona umre ja nosim zito, sto sam obecao ali bas I ne radim. I sada sam po navici zgrabio cinijicu iz kuhinje uleteo u prvu poslasticarnicu koja radi, kupio zito, I stigo na 10 minuta pre pocetka parastosa, I tako oduzio dug precima koje sam poznavao I za koje sam cuo, a iste veceri ce se taj spisak sa imenima u mnogome prosiriti.

Kada sam se vratio u stan, u stanu petar I Milena jedu, I ceka tanjir za mene, seo sam jeo, a Petar kao veliki psiholog pita je lima nesto o cemu zelim da razgovaram, jer se vec cuo sa Dusanom, koji je kao zabrinut zbog moje uzdrzanosti. Nema tu nikakve uzdrzanosti vec nedostatak vremena, a u ostalom ne poznajemo se ni nedelju dana.  Ja licno nikakvu dusevnu muku nemam, mozda sam zbunjen al o tome ni ne razmisljam, jeo sam I nastavio da spavam, ustao oko tri I istusirao se, I poceo da procesljavam face, naravno sa tableta. Dusan me je zvao oko pola 5, da se spremim da ce doci po mene, dosao je malo ranije, skapirao sam da su on I Petar  postali extra ortaci. U kolima me pitao o  faksu, na sta sam rekao da sam nezadovoljan skroz, a on: pa napusti upisi nesto drugo, e tu me je vec kupio, volim kad dobijam podrsku za stvari koje zelim, dok bi mi mama rekla: moras da zavrsis ono sto zapocnes, ako sad odustanes tako ces celog zivota … ja sam sa tobom davala redovno sve ispite… I tako sam tada definitivno resio da Dusanu dam malo povlascenije mesto u svom zivotu od onog koje je imao, I poceo da pricam pred njim kao navijen, s tim sto je naravno rekao da ce on platiti skolarinu za bilo koji faks ako ne upadnem na budzet, to je valjada roditeljska duznost, ma da da sam ja roditelj videli bi da li bi takao moglo.

Rodjendanska proslava, u istom sastavu kao I onomad rucak. Za istim onim rostiljem u nekadasnjoj basti a mom bducem carstvu organske hrane, sa keceljama za istim onim rostiljem Branko I Uki, opet zajedno. Naravno da je prva misao koja mi je prosla kroz glavu da su gejevi ali ionako sa tim ja nemam problem, moj faks ih je pun, kao I mesta na koja izlazim, suzivot sto bi rekli braca Hrvati. Meni se sve uklapalo neozenjen ne bas mlad tip, a receno mi je das u on I Branko nerazdvojni, ali naravno to su samo posledice mog preteranog mastanja, Uki je definitivno str8, ali o tome drugi put.

Vidim da na rodjendanu nema Ane, neka mi je vala setra, ali kad je se setim u ravni mi je onih riba koje se slikaju po toaletima. Kaze Dusan da je otisla kod majke. Njena Majka je sa njim zakacila na raspustu kada je on zavrsio gimnaziju, a ona imala 16. Ne na moru, nego na selu kada je bio kod nekih rodjaka, pa je Anina majka kad je shvatila da je trudna pobegla kod tetke u Bec, gde se udala za nekog matorog svabu koji je umro a ona nasledila penziju, vratila se u svoje selo, gde je Ana zivela kod njenih roditelja … I tako kad je Ana upisala veterinu zivela je u domu, I cim se Dusam doselio u bg, gonjen roditeljskom savescu, pozvao je da zivi kod njih. Iako sada ona zivi kod njega I o njegovom trosku, on joj I dalje placa alimentaciju, to joj dodje kao dzeparac. Tad mi je sinulo da I ja imam pravo na alimentaciju, ali naravno nikad se ne bih toliko ponizio. I tako bilo je manje vise sve ok. Trolom sam se spustio do Slavije, gde me je cekao Deki, koji je prozdirao pljeskavicu iz perpera, otisli smo u KC grad.

Ustao sam u pola 10, I imam sta da vidim. Za stolom u trpezariji sede I piju rakiju Dusan I Petar, ja ulazim u donjem delu trenerke, I beloj majici, neocesljan ko zarastao vinograd, a Dusan ustaje sav srecan I kaze : Sine! Jbt, balkanaci ma koliko sveta da je prosao, sin je sin. Moj odgovo je bio: Izvolite, na sta se Petar poluulizicki osmehnuo I rekao Dusanu: voli da se sali, vidis na tebe je. E tad jos pre nego sto je Petar poceo da vadi rezultat dnk test, skapirao sam da je on definitivno moj bioloski otac, ali nisam bio ushicen jer sam I dalje mislio da ce moj funkcionalan otac ostati Petar. Tada sam se I ja ne samo ocesljao nego I doveo u red po pitanju ponasanja I prestao da hejtujem, pricali smo civilizovano, I naravno obecao sam da cu sutra doci kod njega na rucak da upoznam familiju, ne porodicu, nego familiju, znao sam da ih ima vise, I dogovorili smo se da me sutra pokupi ispred meka na terazijama u 3, jer ja prvo jedem pa idem na zakazane obroke kod nepoznatih ljudi, u ovom slucaju makar to bio I moj otac.

Kako smo danas svi, hteli to da priznamo ili ne, oportunisi, I ja sam odmah po njegovo odlasku poceo vrlo prakticno da razmisljam kakvu ja korist mogu da imam od nvonastalih okolnosti, medjutim ispostavilo se da je  i mama, a najvise koristi defintivno dobio Petar.  Pojeo sam specijalni hamburger u meku, znaci bez dodataka, ali kada to kaze radnica na pultu osecam se kao dete sa specijalnim potrebama- tj. da prevedem na srpski retardiran, I naravno mek flari sa kit-ketom, naravno iznervirao se zbog nerealno malih porcija a jos nerealnije visokih cena, ali to je vec hronicno kod mene. I stojim kod autobuske stanice, kad parkira se crni x6 bmw dzip,naravno ne sa zatamljenim staklima jer je to zabranjeno valjada nekim novim zakonom, vidim u njemu svog bioloskog oca, otvaram vrata I sedam u dzip poput onih sponzorusa iz provincije koje sam uvek napljuvavao na faksu. Dusan sav ushicen jer je napokon ima dokaz da je potpuni muskarac, koji je pored tri cerke uspeo da napravi I sina, pa ce sad moci da zapusi usta svojim starim oratacima sa kojima se do skoro nije ni video jer se tek pre dve godine vratio u Srbiju, inace sad radi za mmf, mislim kao neki njihov pretstavnik, pregovara sa ovima na celu nase drzave, ma u svakom slucaju gleda svoju korist. I tako dok je pricao o svom poslu, stigosmo pred novu zgradu na Crvenom Krstu, ulazimo u podzemnu garazu, on parkira kola I prica kako je tu bila kuca koju je podigo njegov deda, moj pradeda, pa sad je tu zgrada, klasicna beogradska prica ovih godina, ne ulazimo u lift nego stepenicama se penjemo u prizemlje , zvoni na vrata stana broj jedan,automatski ih sam otvara I ulazi u stan I vice: Uki, Uki.. na sta stize odgovor: Napolju sam, iz salona izlazimo kroz staklena vrata napolje, na malu zapustenu travnatu povrsinu od oko jednog ara, na kojoj covek njegovih godina raspaljuje neki rostilji I Dusan mi kaze: ovo ti je stric Uki, moj mladji brat. Naravno da sam odgovorio: drago mi je, a onda odmah pitao jer ovo tvoja basta? Uki je rekao, mislim nase je ali nije basta, tacnije nekad je bila, a sada samo preduzimac nije uspeo da je iskoristi pa nam je ostala, a I mora da se sisa trava.. Naravno da ja kao zaljubljenik u biljke koje sam uvek gajio u raznim konvecionalnim I improvizovanim saksijama, dbijem ideju: ako se budem ponasao normalno, mozda mi daju da koristim ovo. Uki po prirodi pogubljen, insistira da probam nedopecenu pljeskvicu, ali tu uskace Dusan, prva korist od njega, kao moram prvo gore na rucak, pa cemo opet od njega.

Tako sam upoznao strica, e sad izlazimo iz stana I idemo to gore, ovaj put u lift, cevrti od 5 spratova. Izlazimo iz lifta, blind vrata, Dusan zvoni, otvara ih klasican tip napucane provincijalke: kosa skoro bela od preteranog farbanja u plavo, koza bakarne boje ko da se kupala u plavom kamenu, puder spaklom da skidas, vestacka plava sociva u ocima ispod kojih I prirodne braon zenice ... a o garderobi cu precutati kao I jos sto sta, Dusan kaze: ovo ti je starija sestra Ana, mene prodje jeza ona me zamaza karminom, kao fol poljubac sestrinske ljubavi.  Idemo kroz hodniki dolazimo do vrata od trpezarije koja su ispred nas dok su levo neke stepenice za gore. U trpezariji jos postavlja sto zaista prelepa mlada zena, blagorodnog izraza lica, zaista jedino joj taj izraz odgovara, a I takve duse definitivno sam se uverio. To je njegova prva zakonita supruga Nela, koja je sada treci mesec trudnoce. Levo od trpezarije je kuhinja, a desno dnevna soba, sve je to u stvari jedna velika prostorija, samo namestaj u datom delu joj daje funkcije kuhinje , trpezarije ili dnevne sobe.

Kao sto I sam znam a I kao sto vidim prema broju postavljenih tanjira, dve moje da kazem sestre nedostaju, pa sam vrlo uctivo pitao sta je sa njima, I tada sam saznao da su one jednojajcane bliznakinje da imaju 16 godina, da idu u prvu beogradsku ,kao I vec sada nas pradeda I deda I otac sto su isli,  ali da ih boli zub, tj. jednu ali obe trpe bol, pa su otisle kod zubara da vide koja ima problem I da ga rese. Moja nova porodica me je ljubazno pitala da li bi bio problem da ih sacekamo shodno mojim obavezama, kako nisam imao nikakve obaveze rekao sam da je ok I posto sam znao da mogu da radim sta hocu, pitao sam da sidjemo do Ukija dok one ne dodju, mene tada uki uopste iskreno nije zanimao vec njegova basta. Odmah smo sisli Dusan I ja, pravo sam otisao u bastu da odmerim njen potencijal, a tamo sa Ukijem jos jedan tip jede njegove pljeskavice. Odmah sam upoznao Branka, po pogledu Dusan je video da ocekujem objasnjenje o stepenu krvnog srotstva, ali se Dusan nasmesio I rekao: Ukijev najbolji drug jos iz prvog razreda osnovne, nerazdvojni su. Taj komad placa je tada meni delovao vrlo izazovno, tu se moglo svasta  zasaditi, cak sam u sekundi isplanirao uzgoj organske hrane za svoje potrebe, do cega naravno nije doslo.

Iako je manje vise sve bilo vise neo ok, u trenuku sam se tako smorio da mi se nije disalo vise, tek tad sam postao svestan da je mama otisla daleko daleko i da je necu skoro videti, a da u moj zivot ulaze munjevitom brzinom sve neki novi I novi ljudi, a da Petar ni sam vise ne znam sta mi dodje, niti kakav je nas odnos, hteo sam da izmislim neki poziv ili razlog I da odmah odem, ali sam se ipak iskontrolisao, iskulirao los trip, I vratio gore na rucak, zbog koga sam I dosao. Tik pre nas su se vratile bliznakinje, apsolutno identicne, pa I imena su im odudarala samo u pocetnim slovima: Mina I Nina, Mina je valjda starija koji minut, to nikako da se ustanovi.

Rucak je zavrsen, ljubazno sam se pozdravio sa svima, I kako sam zog loseg tripa ostavio utisak cutljive osobe, niko nije provalio koliko volim ustvari da brbljam. Dusan me je odvezao kuci I u povratku istrcao iz kola do poslovnice telenora gde mu je neki ortak sef, I kada je usao u kola dao mi kesu kao njegov poklon, u kesi je bio tablet Samsungov koji je isao uz super paket sa neogranicenim iternetom, kao Dusanov mali poklon meni, nisam odglumio odusevljenje, ali sam bio ljubazan, kakva rec-ljubazan kao da  sam salterusa u posti, u svakom slucaju hvala mu na poklonu. Lepo smo se pozdravili I ja otisao uz stepenica ka stanu. Petar I Milena su vec bili u njegovoj sobi, ja sam otisao u svoju, inace mama je sa njim podelila stan po pola pre odlaska u Svecku, tako da sam ja svoj na svome.

Iscrpljen I preumoran,ne smo zbog danasnjih upoznavanja nego I zbog toga jer me je stigla zakasnela reakcija maminog odlaska, samo sam legao I zaspao, a da nisam otisao ni na face , I da tog dana nisam ima cak ni jedan twitt, pa procenite po tome ozbiljnost situacije.

Dete ljubavi- kao mali sam prvi put cuo ovaj izraz u nekom od filmova ex yu produkcije, I ni ne znajuci poceo da za sebe picam das am dete ljubavi, jer sam definitivno odrastao okruzen nenormalnom kolicinom ljubavi. Odrastao sam u na prvi pogled u sasvim normalnoj porodici: tata, mama I ja. Da, sada se odmah postavlja pitanje, sta ovaj lupa kakvo dete ljubavi, kad ima oca? Ako cemo iskreno pa svako ima oca, svakog od nas je neko morao da napravi, cak I sam Gospod Isus Hristos iako je zacet bez semene tecnosti ima Oca, ali naravno to ne znaci da je svako od nas upoznao svog bioloskog oca. Eto ja sam 19 godina svog zivota proveo u zabludi gledajuci u “tatinoj” licnosti svog I funkcionalnog I bioloskog oca, medjutim stvari stoje drugacije.  Negde u martu, malo posle mog 19-og rodjendana, moja mama I tadasnji tata su se razveli. Razvod je bio logicna posledica samog pocetka veze, mama je upravo u 19 godina zakacila I ostala trudna sa mnom, Petar joj j e bio najbolji drug iz gimnazije, I tada kolega brucos na medicini, naravno tajno zaljubljen u nju do usiju. Njemu se prvo poverila da je trudna I on joj je odmah ponudio brak videvsi u tome sansu da je poseduje samo za sebe, a ona sansu da izbegne ogromnu sramutu  I prezir okoline, a za mene kao sansu da normalno odrastem. Medjutim ne samo da nije bila zaljubljena u njega, vec umerena frigidnost sa njene a njegova preterana seksualnost sa druge strane nisu mogle u kombinaciji da opstanu. Oboje su I pored mene, zavrsili medicinu, I specijalizirali I postali zista odlicni srucnjaci. Da skratim, u jednom trenutku su se poklopile kockice, ona je dobila posao u Sveckoj za koji je konkurisala, jer joj je Srbije bilo preko glave, a on se sada opet istinski zaljubio u malo stariju od mene stazistkinju na njegovom odeljenju, mislim da je opet ljubav jednostrana, ali vazno je da je on srecan.

Aerodrom Nikola Tesla, mama leti na svoj novi posao, I kako kaze u novi zivot, ako je to sa skoro 40- godina moguce, mi je svi ispracamo, ja jedva cekam da ode da vidim kako je to biti slobodan, jer je pretpostavljate uvek bila hiperprotektivna. Odjednom joj se lice ozari neverovatnom radoscu,kao da su ponovo uveli 13-u platu, prilazi joj jako elegantan  frajer  njenih godina, u izuzetno dobroj formi,  grle se, radost puca na sve strane. Prica sa njim, a nas ni ne konstatuje, ja kapiram neki njen dalji rodjak, jer blize rodbine uopste nemamo, a i covek lici na mene. E sad obe moje pretpostavke do nekle stoje,  licimo, ali ja na njega logicno jer je stariji, a i da smo rod rod smo. Kaze mu ona tempom ala singerica, da se seli u Svecku, da se razvela, da ima mene da ja ostajem ovde, I pita ga sa kim on zivi. On odgovara sa tri cerke I zena mu je trudna, mama kaze divna porodica, cudo da zena danas hoce toliko da radja. On kaze ma kakvi od  jedne, a sadasnja zena mu je tek prvi put trudna, Mama: zenio si se tri puta? On: Ma kakvi sad prvi put, ovo su mi vanbracna deca pa eto sticajem okolnosti zive sa mnom. Tada je gospodja mami kao u crtanom filmu bukvalno zasijala iznad glave sijalica, odvojila ga na stranu, nesto mu rekla on je samo klimao glavom, pogledao ka meni , nasmesio se I nastavio da klima. Vratili su se I gospodja mama pocinje molim vas da umuknete ovo j najvaznija stvar u zivotu koju cu reci, stavlja mi ruku na rame I nastavlja: Sine Petar nije tvoj tata, pa ka Petru: Petre potvrdi, on klima glavom , evo ovo je Dusan on je tvoj otac, pa ka njemu: jel tako? Dusan: Pa da sve se poklapa, samo mislim uradicemo dnk test, ono mislim, trebalo bi.. I mama nastavlja ja sad moram hitno na avion Dusan ce ti sve objasniti, sada zovem odmah Spasicku da vam uradi dnk test, idite pravo kod nje (meni) ti znas gde joj je ordinacija, sada ce ti Dusan sve objasniti. Cvrsto me zagrli izljubi kao I sve ostale, mese jednom rukom, drugom drzi mob dok nam zakazuje dnk test I ode na avion. Ja nista ne kapiram, ali nisam bio mnogo zbunjeniji nego kad mi tek probudjenom u pekari Toma objasnjavaju da nemaju vise vegeterijansku nego da li zelim neku drugu picu, a ja jos ne uspevam da skontam da je osvanula subota , a da je juce bio petak, e taj nivo zbunjeosti. Kako je Petar sve to znao samo nije nikad upoznao Dusana, nudi se da nas on odveze kod Spasicke, da nas ne tumba taksi, ja po navici sedam pozadi, a oni napred. I kako idemo ka auto putu, pocinje Petar kao nisu znali ni gde je I sata je sa njim pa zato mi nikada nisu rekli za Dusana. Ukratko on I mama se spandjali u Opatiji na moru kada je mama prvi put sama letovala, to joj bila nagrada za vukovu diplomu u gimnaziji, a on je vec tada bio teca godina ekonomije, naravno zastitu nisu koristili, sto njemu kaka sada vidim nije bilo prvi put.

 I eto nastao sam ja. Odemo kod Spasicke, boc boc, damo krv, Dusan insistira da odemo na veceru, Petar naravno hoce u pratnji svoje Milenice, meni sve muka ne sto mozda imam novog Oca, nego sto imam sve manje slobode. Pa kazem: ja ne mogu da jedem sa vama jer sam vegetarijanac, a Petar me pogleda I kaze: a od kad molim te, ja samo sevnem:  e od sad. I onda nastupa Dusan: neka on je pod stresom ne treba ga forsirati… I da prosipa ta foskule savremene psiholigije, koja hoce da opravda sve, pa I ciste hirove I bezobrazluk kao nesto normalno, e da je tu bila I gospodja mama popio bih samarcinu na ulici pred svima, pa bih vecerao sve u 16. Kako god vratimo se kuci, kako sam tada bio opsednut idejom gajenja luka u stanu. Balone od pet litara koje sam sakupio iz kontejnera odmah sam krenuo da busim I pripremam za sadnju luka, zaspah.

Iako su i pradeda i prabab bili deca rodjena u pporodicnim kucama, ipak su svoj zajednicki zivot otpoceli u stanu. Pradeda je svoju kucu napustio zenidbom ostavivsi je starijem bratu, kratko su ziveli kod prababinih, koja je bila miradzinka, pa su se preselili u pomenuti stan, koji je pradeda kupio od neke nagrade ministarstva zdravlja, za sta tacno zaboravio sam. Doduse od pomenute nagrade je prvo prababi kupio pianino, da bi je tako namamio u stan, jer u stanu nije bilo mesta za njen klavir. Ali, uvek ima ovo ali, u bombardovanju 1941 taj stan je stradao, tako da su se preselili kod prababinih. Tacnije vratili, sa ono malo kabastog namestaja sto pljackasi nisu uspeli da pokupe dok su oni jos bili u sklonistu kod Vaznesenske crkve (koje je unistila 1944 saveznicka bomba iako je bilo popisno obelezeno). I u toj kuci su se i upokojili, i svi smo mi u njoj rodjeni i odrasli. Danas naravno pogadjate ona više ne postoji,na njenom mestu je coskasta stambena zgrada. U kojoj je pored starog namestaja, originalih na luk zasvodjenih ulaznih vrata, i po koje jos sitnice, isti ostao i komsiluk iz avlije. E upravo o tom komsiluku iz avlije cu sad reci par reci. Kada je moj cukundeda kupio taj plac, prva originalna kuca je bila na sredini avlije, do puta je bila basta, i to ne samo sa cvecem nego i povrcem i svacim necim, a na dnu avlije je bila stala za konje. Kako se Beograd brzo urbanizovao, a imetak rastao, cukundeda je prodao konje, i izgradio do ulice tu novi kucu, sa suturenom i podrumom, prostranu jednospratnu gradjevinu salonskog tipa. Basta sada samo cvecem i po kojom vockom se nalazila izmedjustare i nove kuci i prostirala se duzinom cele stare kuce. Stara kuca kako je bila vagonskog tipa, bila je rasparcana u etnju kuhinju, vesernicu, i dve sobe( jedna devojacka, a druga rezervna gostinjska). Stala je vremenom srusena, a na njenom mestu podignuta garaza, velika supa od zidanog materijala, i jedna barakaica bez neke posebne svrhe. Sve u svemu previse stambenog prostora 45-e godine. Iako je sama porodica tada brojila 7 clanove, i jedva da su se mogli smestiti u novu kucu, 47 su i u novoj kuci dobili gospodju Maru zasticenog potstanara. Ruku na srce divnu zenu, kju je nesreca naterala da trazi pomoc od ondasnje uprave grada i da je smeste kod nas. U odnosu na one o kojima cemo sad govoriti koji su dosli u razdoblju od 45-47-e, ona je bila suvo zlato. Prvo se cetrdeset pete kad su hapsili pradedu, u staru kucu zagledo cika Kosta, tada mladi skojevac, i vec kroz tri dana posle hapsenja, se vratio u nasu avliju sa nalogon za useljenje u nju. Ajde on pa to bi i poslo, ali je onda iz nekog sela kod kursumlije odakle je bio, doveo i roditelje i neku bracu, sestre, zene, sve u svemu bilo ih je mnogo. Prvo su iz vesernice izbacili veliku tucanubelu kadu u avliju, obili plocice i pretvorili je u jos jednu sobu za spavanje, kao danas kinezi kad iznajme stan, samo kreveti za spavanje. Kupali sus enaravno na avliji jeri im je ostao nas kazan za kuvanje vode, iskljucivo nocu, ne obracajuci paznju na ulicnu rasvetu, jer to u selu nema. e a posle nih, pradedi vec izgubljen svaki trag, prabab na robiji, garazu, supu i barakicu uzurpira neki skojevac isto za sebe, pretvara ih u skladiste, jer je sto bi danas rekli valjao robu na crnoj berzi, kod njega se mogla nabaviti trumanova jaja, neki crveni sir, secer cak i u kockama... Ali kakve takve pravde je bilo, taj zato zaglavi na robiju, pricalo se da je mogao i da bude streljan. Ali nama ne vratise nase prostorije, vec prvo naselise Dukice, primitivce iz nekog sela iznad Benkovca, naravno otac je bio partizan, koji su od garaze i supe za sebe napravili deluhe stan, a u barakici uzgajali svinje. ja vam rekoh konje moji jesu imali, ali sada su konji dovukli svinje. Naravno niko nije smeo da zucne protiv toga. E ima jos, suturen, e tu je vec kulminiralo bratstvo i jedinstvo, sto danas moram da kazem romkinja, a svi znamo kako se to do skoro govorilo. Magda sa 5-6-7 komada dece, tacan broj nikad nije utvrdjen, se useljava. E tu se na sastancima stnara, predsednik saveta je naravno bio Dukic, se povelo i pitanje podruma, te je i on ravnopravno razdeljen na cetiri dela, da ni ne pominjem da je Magdin bio prazan, ali je ogreva kad nama drugima zafali u njenoj furuni uvek bilo, jer naravno nikad nisu svi ostali bez ogreva. Gospodja Mara je umrla, kao nas zasticeni potstanar, i sahranjena o nasem trosku. Magda jedina Bogu hvala nije umela da regulise papire, pa nije uspela i u novoj zgradi da za svoje potomke obezbedi garsonjeru, na racun mojih predaka. Dok su i cika Kosta i Dukic na vreme nasu imovinu prigrabili na sebe, ada su nam opet komsije u zgradii na olacu koji je kupio moj cukundeda, na racun gradjevina koje je on podigao, a oni uzurpirali na racun crvene knjizice. A da je oteto prokleto ta svaki dan gledam kod njih, al propast njihovih porodica je druga tema.

Da smo se danas malo vise pogubili, i da ni na dnevnom, a kamoli na sedmicnom nivou ne funkcionisemo po nekom tacno utvrdjenom redu, toga smo svi svesni. Sam tempo zivota, prevelike obaveze, i neprestano jurcanje ne bi li nekako zaradili koji dinar vise i time ucinili ovaj sumorni zivot malo ugodnijim, su jedna u nizu stvari koja bar zenski deo populacije umnogome razlikuje od nasih baka i prabaka. U njihovo vreme je neopisiva sramota za muskarca bila da zena radi, jer je to drustvu svedocilo da je on kao glava porodice nesposoban, zaista nesposoban da sam zaradi sta kuci treba, te zena mora da radi. Danas u najboljem slucaju se od zene ocekuje da zaradi makr isto onoliko koliko i muskarac, a i sve kucne poslove koje su imale nase bake sama da zavrsi. One su cinjenica je sve te poslove radile sa mnogo vise lubavi, jer su imale imnogo vise vremena definitivno. Tako se u vreme moje prabake a i bake tacno znalokojim danm u sedmici se sta radilo. Pa eto podelicu sa vama i taj sedmicni raspored:

ponedeljak-pranje rublja, naravno "na ruke", prvo se na avliji imao skuvati cedj od pepela jasenovog drveta, pa u njemu otkuvati rublje, onda isprati, pa domacim sapunom koji se kuvao od masti i kausticne sode, sve istrljati, i dobro ispirati u najmanje tri vode, srecnije domacice su imale rucni u masinu na okretanje od dva valjka za cedjenje rublja.

utorak-peglanje, posto bi se rublje preko noci osusilo utorkom se peglalo, prve pegle na sruju su stigle negde 30-ih, ali nisu bile bas popularne, do tada su dve vrste pegli bile u upotrebi, cuvene gvozdene na zar, ojima se peglalo skoro sve, i nalik danasnjim od gvozdja koje su se grejale na sporetu, za peglanje svile i finijih materijala.

sreda-krpljenje i sivenje, krpile su se na prvom mestu carape, pa cak i svilene ibrisimom, e takvih zenskih carapa više nigde nema, tacnije kako je prababa tvrdila nema ih od pocetka drugog svetskog rata jer je tada sva svila isla za padobrane, a posle rata nije bilo vise uvoza iz engleske, vec se preslo na grilonke.

cetvrtak-kupovina, cetvrtkom se islo od pijaca, preko piljarnica, pa sve do delikatesne radnje, da se nabavi sve za sledecu sedmicu.

petak-pečenje hleba, hleb se pekao jednom sedmicno i to sa domacim kvascem tzv. kiseljak, koji bi se zamesio u cetvrtak uvece jer je narastao celu noc, a u pekarama se kupovao redeje, jer je bilo sramota da zena ne zna da umesi hleb.

subota- ciscenje. ono sto mi danas nazivamo generalka, nekada je bilo jednom sedmicno, ribao se i strugao pa voskirao parket, vetrila sva posteljina i duseci, glancao namestaj, tresli podni cilimi ...

Nedelja- a nedeljom ne daj boze da s ista radilo, taj greh nioko na sebe nije smeo tek tako da preuzme, bukvalno dan odmora. A i svaka domaciza sa bar po troje dece, uz ove sedmicne i sve dnevne obaveze, zasluzila je vala taj jedan dan da koliko toliko odmori.