Kako sam zaspao sa otvorenim prozorom, probudi me ujutro svadja vlasnika automobila I saobracajca dok pomenuti auto odnosi pauk, razlog je bio sto se parkirao na mesto za invalida. Nikada necu shvatiti, kad uvece krenem da blejim u parkic kod Palasa, svako mesto rezervisano za invalide je prazno, jer to znaci da su svi invalidi izasli u grad, mislim neke stvari stvarno nisu logicne, ali za Srbiju danas su vise nego ocekivane. Kako sam se probudio uz zvuke rane jutarnje svadje pogledam na mobilno 8 sati I 13 minuta, a predavanja na koja dva dana nisam isao pocinju u pola 9, brze bolje ustaj. Srecom mi je fakultet na studentskom trgu, pa hvatam prvi prevoz, dve stanice bilo cime. Samo sam zgrabio kesu sa tabletom I otrcao. Buduci bezgresni, uvek u pravu, ispunjena svakom mudruscu gospoda profesori jelte uvek kasne kao I mi ubogi student, stigao sam da kazem na vreme, tj. pre profesora. E da sad se postavlja pitanje sta studiram? Sociologiju, da me iko sad pred kraj drugog semestra  prve godine pita zasto ne bih imao pojma. Predavanje naravno gusi, kao I jeftini parfemi u Stefan braunu, jednom usao, odmah izasao, I nikad vise mi se ta greska nece ponoviti, mislim odlazak u Stefan Braun. Ali taman da izucim uputstvo za upotrebu novog tablet, mini kompjutera kraj koga cu izgubiti vid, a prevelikog mobilnog, prilagodjenog osobama sa ostecenim sluhom, taman kad dobijem kola da se parkiram na mesta za invalide. Ali kako smo mi vecinsko malogradjansko drustvo, ipak je to danas stvar prestiza, koja ti bez laganja obezbedjuje mesto u drustvu. I zavrsi se predavnje, pa pauza do nekih vezbi… Srecom sretnem druga, jednog od malobrojnih jer u prijateljstvo bas i neverujem, koji posto je izvisio na psihologiji upisao etnologiju, e taj je brate ugasio gore nego ja, pa se instiktivno utesim. Tako Deki I ja  odemo u studentski park da izblejimo, on prica o nekim likovima sa grupe kakvi su retardi, ja klimam glavom I jurim vajles, jer i ja retard nisam odmah skapirao da imam karticu sa internetom za adz. Instaliram karticu, Deki tek skontao da imam tablet, poceo da me zeza, da se foliram kao ljakse, a ja se setim svoje straije sestre, I molim Boga da nju nikad ne sretnem, jer bi to bio tek blam, inace Ana studira veterinu, paradox ne pitaj.  Dok sam jos personalizovao tihi rezim rada, stize mi poruka od Dusan an tablet, Ja nisam ni skapirao da on im broj jer se na njega I voidi, I on placa tu valjda neku pretplatu, a da u poruci kao sutra Ukiju rodjendan, voleo bi da dodjem, odmah instiktivno odgovorim: naravno, vidimo se.

Dogovorim se sa Dekijem da cemo veceras kod Palasa, da svrati prvo do mene, I odem na vezbe. E sad sam imao drugu preokupaciju- poklon za Ukija. On je stvaro jedan od onih likova kod kojih dobrota izsijava, iliti da danasnjim recnikom kazem pogodan za iskoricavanje, sto se kasnije pokazalo mojom sasvim opravdanom pretpostavkom.   Sta kupiti coveku koga ne poznajes, kome cak ne mozes odneti ni flasu pica jer ne znas ni da li uopste pije, a kamoli sta voli, izazov. Ali na vezbama koje smaraju um se raduje svakoj gluposti da o njoj razmislja. Pravo sa fakse se spustim do Super marketa, gde za velike pare mozete da kupite extra dizajnirane kineske sutne potrepstine, koje se dobavljaju u ogranicenom broju, pa ono sto kinezi proizvode u hiljadama primeraka, u bg-u postane takoreci unikat. Kupio sam mu novcanik od papira, koji ne moze da se pocepa ni podere, cool stvarcica, sa jos vise cool cenom. I naravno opet sam kukumavcio oko para, a Uki taj novcanik jos cuva kao dragocenost, nosice ga KAO kad krene negde.

Kako smo od palasa otisli do Povetarca peske, jer naravno taksisti deru, a ja sam kao socijalno ugrozen, j. retard, koji stedi pare drugima, ipak smo se do grada vratili ujutro oko5 taksijem, ustao sam oko deset, I opet shvatio da kasnim.

Pokojna prababa je bila ruska emigrantkinja I vaspitala je babu, I mamu I mene u jednom normalnom ne fanaticnom pravoslavnom duhu , samo se kod mame to nije bas sa uspehom primilo. Kako je subota dan posvecen mrtvima, u Ruskoj Crkvi , koja se nalazi iza Crkve Svetog Marka, svake subote se sluzi Liturgija I parastos za sve umrle, gde mi zivi ako stignemo na vreme, donesemo zito I imena svih svojih mrtvih, a onda bacuska Vitalije ta imena procita u molitvi za umrle i prelije zita. Moja pokojna baba koja me je cuvala, dok su mama I Petar prvo studirali, a posle I radili, je svake subote to radila, I molila me da kad I ona umre ja nosim zito, sto sam obecao ali bas I ne radim. I sada sam po navici zgrabio cinijicu iz kuhinje uleteo u prvu poslasticarnicu koja radi, kupio zito, I stigo na 10 minuta pre pocetka parastosa, I tako oduzio dug precima koje sam poznavao I za koje sam cuo, a iste veceri ce se taj spisak sa imenima u mnogome prosiriti.

Kada sam se vratio u stan, u stanu petar I Milena jedu, I ceka tanjir za mene, seo sam jeo, a Petar kao veliki psiholog pita je lima nesto o cemu zelim da razgovaram, jer se vec cuo sa Dusanom, koji je kao zabrinut zbog moje uzdrzanosti. Nema tu nikakve uzdrzanosti vec nedostatak vremena, a u ostalom ne poznajemo se ni nedelju dana.  Ja licno nikakvu dusevnu muku nemam, mozda sam zbunjen al o tome ni ne razmisljam, jeo sam I nastavio da spavam, ustao oko tri I istusirao se, I poceo da procesljavam face, naravno sa tableta. Dusan me je zvao oko pola 5, da se spremim da ce doci po mene, dosao je malo ranije, skapirao sam da su on I Petar  postali extra ortaci. U kolima me pitao o  faksu, na sta sam rekao da sam nezadovoljan skroz, a on: pa napusti upisi nesto drugo, e tu me je vec kupio, volim kad dobijam podrsku za stvari koje zelim, dok bi mi mama rekla: moras da zavrsis ono sto zapocnes, ako sad odustanes tako ces celog zivota … ja sam sa tobom davala redovno sve ispite… I tako sam tada definitivno resio da Dusanu dam malo povlascenije mesto u svom zivotu od onog koje je imao, I poceo da pricam pred njim kao navijen, s tim sto je naravno rekao da ce on platiti skolarinu za bilo koji faks ako ne upadnem na budzet, to je valjada roditeljska duznost, ma da da sam ja roditelj videli bi da li bi takao moglo.

Rodjendanska proslava, u istom sastavu kao I onomad rucak. Za istim onim rostiljem u nekadasnjoj basti a mom bducem carstvu organske hrane, sa keceljama za istim onim rostiljem Branko I Uki, opet zajedno. Naravno da je prva misao koja mi je prosla kroz glavu da su gejevi ali ionako sa tim ja nemam problem, moj faks ih je pun, kao I mesta na koja izlazim, suzivot sto bi rekli braca Hrvati. Meni se sve uklapalo neozenjen ne bas mlad tip, a receno mi je das u on I Branko nerazdvojni, ali naravno to su samo posledice mog preteranog mastanja, Uki je definitivno str8, ali o tome drugi put.

Vidim da na rodjendanu nema Ane, neka mi je vala setra, ali kad je se setim u ravni mi je onih riba koje se slikaju po toaletima. Kaze Dusan da je otisla kod majke. Njena Majka je sa njim zakacila na raspustu kada je on zavrsio gimnaziju, a ona imala 16. Ne na moru, nego na selu kada je bio kod nekih rodjaka, pa je Anina majka kad je shvatila da je trudna pobegla kod tetke u Bec, gde se udala za nekog matorog svabu koji je umro a ona nasledila penziju, vratila se u svoje selo, gde je Ana zivela kod njenih roditelja … I tako kad je Ana upisala veterinu zivela je u domu, I cim se Dusam doselio u bg, gonjen roditeljskom savescu, pozvao je da zivi kod njih. Iako sada ona zivi kod njega I o njegovom trosku, on joj I dalje placa alimentaciju, to joj dodje kao dzeparac. Tad mi je sinulo da I ja imam pravo na alimentaciju, ali naravno nikad se ne bih toliko ponizio. I tako bilo je manje vise sve ok. Trolom sam se spustio do Slavije, gde me je cekao Deki, koji je prozdirao pljeskavicu iz perpera, otisli smo u KC grad.