IRMOLOGION

Iako su i pradeda i prabab bili deca rodjena u pporodicnim kucama, ipak su svoj zajednicki zivot otpoceli u stanu. Pradeda je svoju kucu napustio zenidbom ostavivsi je starijem bratu, kratko su ziveli kod prababinih, koja je bila miradzinka, pa su se preselili u pomenuti stan, koji je pradeda kupio od neke nagrade ministarstva zdravlja, za sta tacno zaboravio sam. Doduse od pomenute nagrade je prvo prababi kupio pianino, da bi je tako namamio u stan, jer u stanu nije bilo mesta za njen klavir. Ali, uvek ima ovo ali, u bombardovanju 1941 taj stan je stradao, tako da su se preselili kod prababinih. Tacnije vratili, sa ono malo kabastog namestaja sto pljackasi nisu uspeli da pokupe dok su oni jos bili u sklonistu kod Vaznesenske crkve (koje je unistila 1944 saveznicka bomba iako je bilo popisno obelezeno). I u toj kuci su se i upokojili, i svi smo mi u njoj rodjeni i odrasli. Danas naravno pogadjate ona više ne postoji,na njenom mestu je coskasta stambena zgrada. U kojoj je pored starog namestaja, originalih na luk zasvodjenih ulaznih vrata, i po koje jos sitnice, isti ostao i komsiluk iz avlije. E upravo o tom komsiluku iz avlije cu sad reci par reci. Kada je moj cukundeda kupio taj plac, prva originalna kuca je bila na sredini avlije, do puta je bila basta, i to ne samo sa cvecem nego i povrcem i svacim necim, a na dnu avlije je bila stala za konje. Kako se Beograd brzo urbanizovao, a imetak rastao, cukundeda je prodao konje, i izgradio do ulice tu novi kucu, sa suturenom i podrumom, prostranu jednospratnu gradjevinu salonskog tipa. Basta sada samo cvecem i po kojom vockom se nalazila izmedjustare i nove kuci i prostirala se duzinom cele stare kuce. Stara kuca kako je bila vagonskog tipa, bila je rasparcana u etnju kuhinju, vesernicu, i dve sobe( jedna devojacka, a druga rezervna gostinjska). Stala je vremenom srusena, a na njenom mestu podignuta garaza, velika supa od zidanog materijala, i jedna barakaica bez neke posebne svrhe. Sve u svemu previse stambenog prostora 45-e godine. Iako je sama porodica tada brojila 7 clanove, i jedva da su se mogli smestiti u novu kucu, 47 su i u novoj kuci dobili gospodju Maru zasticenog potstanara. Ruku na srce divnu zenu, kju je nesreca naterala da trazi pomoc od ondasnje uprave grada i da je smeste kod nas. U odnosu na one o kojima cemo sad govoriti koji su dosli u razdoblju od 45-47-e, ona je bila suvo zlato. Prvo se cetrdeset pete kad su hapsili pradedu, u staru kucu zagledo cika Kosta, tada mladi skojevac, i vec kroz tri dana posle hapsenja, se vratio u nasu avliju sa nalogon za useljenje u nju. Ajde on pa to bi i poslo, ali je onda iz nekog sela kod kursumlije odakle je bio, doveo i roditelje i neku bracu, sestre, zene, sve u svemu bilo ih je mnogo. Prvo su iz vesernice izbacili veliku tucanubelu kadu u avliju, obili plocice i pretvorili je u jos jednu sobu za spavanje, kao danas kinezi kad iznajme stan, samo kreveti za spavanje. Kupali sus enaravno na avliji jeri im je ostao nas kazan za kuvanje vode, iskljucivo nocu, ne obracajuci paznju na ulicnu rasvetu, jer to u selu nema. e a posle nih, pradedi vec izgubljen svaki trag, prabab na robiji, garazu, supu i barakicu uzurpira neki skojevac isto za sebe, pretvara ih u skladiste, jer je sto bi danas rekli valjao robu na crnoj berzi, kod njega se mogla nabaviti trumanova jaja, neki crveni sir, secer cak i u kockama... Ali kakve takve pravde je bilo, taj zato zaglavi na robiju, pricalo se da je mogao i da bude streljan. Ali nama ne vratise nase prostorije, vec prvo naselise Dukice, primitivce iz nekog sela iznad Benkovca, naravno otac je bio partizan, koji su od garaze i supe za sebe napravili deluhe stan, a u barakici uzgajali svinje. ja vam rekoh konje moji jesu imali, ali sada su konji dovukli svinje. Naravno niko nije smeo da zucne protiv toga. E ima jos, suturen, e tu je vec kulminiralo bratstvo i jedinstvo, sto danas moram da kazem romkinja, a svi znamo kako se to do skoro govorilo. Magda sa 5-6-7 komada dece, tacan broj nikad nije utvrdjen, se useljava. E tu se na sastancima stnara, predsednik saveta je naravno bio Dukic, se povelo i pitanje podruma, te je i on ravnopravno razdeljen na cetiri dela, da ni ne pominjem da je Magdin bio prazan, ali je ogreva kad nama drugima zafali u njenoj furuni uvek bilo, jer naravno nikad nisu svi ostali bez ogreva. Gospodja Mara je umrla, kao nas zasticeni potstanar, i sahranjena o nasem trosku. Magda jedina Bogu hvala nije umela da regulise papire, pa nije uspela i u novoj zgradi da za svoje potomke obezbedi garsonjeru, na racun mojih predaka. Dok su i cika Kosta i Dukic na vreme nasu imovinu prigrabili na sebe, ada su nam opet komsije u zgradii na olacu koji je kupio moj cukundeda, na racun gradjevina koje je on podigao, a oni uzurpirali na racun crvene knjizice. A da je oteto prokleto ta svaki dan gledam kod njih, al propast njihovih porodica je druga tema.

Da smo se danas malo vise pogubili, i da ni na dnevnom, a kamoli na sedmicnom nivou ne funkcionisemo po nekom tacno utvrdjenom redu, toga smo svi svesni. Sam tempo zivota, prevelike obaveze, i neprestano jurcanje ne bi li nekako zaradili koji dinar vise i time ucinili ovaj sumorni zivot malo ugodnijim, su jedna u nizu stvari koja bar zenski deo populacije umnogome razlikuje od nasih baka i prabaka. U njihovo vreme je neopisiva sramota za muskarca bila da zena radi, jer je to drustvu svedocilo da je on kao glava porodice nesposoban, zaista nesposoban da sam zaradi sta kuci treba, te zena mora da radi. Danas u najboljem slucaju se od zene ocekuje da zaradi makr isto onoliko koliko i muskarac, a i sve kucne poslove koje su imale nase bake sama da zavrsi. One su cinjenica je sve te poslove radile sa mnogo vise lubavi, jer su imale imnogo vise vremena definitivno. Tako se u vreme moje prabake a i bake tacno znalokojim danm u sedmici se sta radilo. Pa eto podelicu sa vama i taj sedmicni raspored:

ponedeljak-pranje rublja, naravno "na ruke", prvo se na avliji imao skuvati cedj od pepela jasenovog drveta, pa u njemu otkuvati rublje, onda isprati, pa domacim sapunom koji se kuvao od masti i kausticne sode, sve istrljati, i dobro ispirati u najmanje tri vode, srecnije domacice su imale rucni u masinu na okretanje od dva valjka za cedjenje rublja.

utorak-peglanje, posto bi se rublje preko noci osusilo utorkom se peglalo, prve pegle na sruju su stigle negde 30-ih, ali nisu bile bas popularne, do tada su dve vrste pegli bile u upotrebi, cuvene gvozdene na zar, ojima se peglalo skoro sve, i nalik danasnjim od gvozdja koje su se grejale na sporetu, za peglanje svile i finijih materijala.

sreda-krpljenje i sivenje, krpile su se na prvom mestu carape, pa cak i svilene ibrisimom, e takvih zenskih carapa više nigde nema, tacnije kako je prababa tvrdila nema ih od pocetka drugog svetskog rata jer je tada sva svila isla za padobrane, a posle rata nije bilo vise uvoza iz engleske, vec se preslo na grilonke.

cetvrtak-kupovina, cetvrtkom se islo od pijaca, preko piljarnica, pa sve do delikatesne radnje, da se nabavi sve za sledecu sedmicu.

petak-pečenje hleba, hleb se pekao jednom sedmicno i to sa domacim kvascem tzv. kiseljak, koji bi se zamesio u cetvrtak uvece jer je narastao celu noc, a u pekarama se kupovao redeje, jer je bilo sramota da zena ne zna da umesi hleb.

subota- ciscenje. ono sto mi danas nazivamo generalka, nekada je bilo jednom sedmicno, ribao se i strugao pa voskirao parket, vetrila sva posteljina i duseci, glancao namestaj, tresli podni cilimi ...

Nedelja- a nedeljom ne daj boze da s ista radilo, taj greh nioko na sebe nije smeo tek tako da preuzme, bukvalno dan odmora. A i svaka domaciza sa bar po troje dece, uz ove sedmicne i sve dnevne obaveze, zasluzila je vala taj jedan dan da koliko toliko odmori.