[ Generalna
]
27 April, 2013 20:45
IZAZOV: PRABABA ILI "KUTIJA" ?
Veika zena je bila moja prababa, odana svom vremenu i pravim neprolaznim vrednostima, sto bi danas pojedinci rekli konzervativna. Njena konzervativnost nije proizilazila iz primitivizma, zatucanosti ili neprosvecenosti, jer je jos pre rata diplomirala na PMF-u, francuski govorila bolje od srpskog, a klavir svirala do zadnjeg dana, iako skoro slepa, neizmerno bolje od moje profesorke gospodje Irine. E posto sam naveo iz cega nije proizasla ta njena "konzervativnost", da vam otkrijem izvoriste njenog konzervativizma, to je LJUBAV, najiskrenija majcinska ljubav, da dobro vidite ljubav. Poput kokosi uvek je nastojala da svi mi njena deca, makar duhom, uvek budemo oko nje, pod njenim krilima, kako je govorila zakriljeni, verovatno je ovu rec preuzela iz jedne od mnostva molitava kojima nas je ucila: Andjele cuvaru moj sveti zakruili... E jedan po njoj najveci problem za odrzanje jedinstva u kuci definitivno je bio TV. Pitate se kako, shodno tome da je jos pre rata kao studentkinja a i kasnije odvajala svaki dinar za odlazak u bioskop, svakog dana citala politiku, a o vodjenju abrova sa komsinkama ni da ne govorim, po svemu ovome bi TV njoj trebao da idealno legne. Ali nju je nervirao, toliko ga nije podnosila, da cak ni prasinu sa njega nije htela da brise. Govorila je: Bre od kad sam se rodila svi uvece sednemo za sto pa se ko ljudi ispricamo, a sad ko da niko sa nikim ne govori, svi sede oko "kutije" i bulje u nju. I bila je u pravu nekada su ljudi komunicirali u porodicama, danas ne samo da svi bulje u kutiju, nego svako ima svoju, kompjuter na srecu nije docekla, jer bi ga sigurno zalivala vodom dok ne pregori. I zaista, svi smo vise gledali u kutiju nego u nju, a bez nje nas danas ne bi bilo, ona je otisla u Carstvo nebesko, i vise je nema, dakako da nam nedostaje i daa bi je tek sad svasta ispitali sto nam nije stigla reci. Uostalom, kutiju uvek mozemo zameniti drugom, sto je i slucaj, a prababu ne , ona je unikat, zato obratite paznju ka prababi a ne kutiji, verujte mi korist je nesrazmerno veca.
[ Generalna
]
24 April, 2013 16:50
Coha cakli, a dukati zvece
E da kazemo koju rec o tome kako su se oblacile nase prababe i cukunbabe u Beogradskoj varosi o praznicima i drugim svetkovinama. Garderoba u to normalno vreme ne samo da je prikazivale stalez kome zena pripada vec i njeno bracno stanje, i starosnu dob. Kad bi devojka stasala "za u narod" sa 15-16 godina, bila je opremana u najbolju garderobu koju je kuca mogla da joj obezbedi, i tako napirlitana vodjena na korzo i nedeljom i praznikom u Crkvu, kao i na sabore. Sto se tice donjeg vesa u danasnjem smislu, pocetkom XX veka gace retko koja da je nosila, a ako je i nosila bile su duge do kolena od belog tankog platna, ukrasene na kraju nogavica cipkom, a oko sruka su se vezivale uckuren dok su pozadi iznad straznjice obavezno imale vezene inicijale. E ta koja je imala gace nosila je i neku vrstu strukirane majice na siroke bretele, ali te su bile teska manjina. VEcina zenske celjadi je nosila "konbinet" sto bi rekli kombinezon, domace izrade, a preko njega je obavezno isla bar jedna potsuknja. Duzina potsuknje je zavisila dal je devojka jos bilaodana skroz turskoj nosnji, jer je u tom slucaju nosila dimije, a preko dinija fistan, fistan je ono sto Zona zamfirova ima nas ebi, iz jednog dela duga suknja i neka vrsta jeleka, kojom su obuzdavane i isticane grudi. Medjutim vecinom se vec bilo preslo na suknje, i to ne obicne do poda, nego krinoline sa ziponom. Kako je zipon uvecavao volumen suknje, preko obicne potsuknje, nosena je tzv "svilena", ne uvek cela od svile, ali su mnogobrojni karneri na dnu bili svileni. Kad smo vec kod donje polovine zenskog telesa, da kazemo nesto i o carapama, bie su ili pamucne ili svilene, sitno strikane na posebnim masinama, kakve vise nigde ne postoje u Srbiji danas, koje su se pricvrscivale "strumflama" danasnjim podvezicama visoko iznad kolena, dakako da su carape bile iskljucivo bele. E a na nogama "stivlete", prve cipele sa debelom potpeticom, radjene po meri kod obucara, crne i lakovane, zbog njih su svilene potsuknje imale jos jedan dodatak. Od pozadi su sa unutrasnje strane karnera bile zasivne neke malecke cetkice, da stalno cetkaju cipeledok se devojka krece, te da cipele sijaju. I suknje, sto vise delova u njoj, tj. sto je komplikovaniji kroj, ona cenjenija, a ko je imao para i slep se obavezno sio uz suknju, te je mogla da ide i sa slepom i bez njega. Al pre nego sto obuce suknju, devojka je oblacila bluzu, belu od sto finijeg platna, sa dugnadma oko rucnih zglobova da ne landara kako se to govorilo. Bluza se doduse nije ni vieja, jer je preko nje na grudima ukrstana dugacka marama, poput danasnjih esarpa, samo mnogo lepsa i kvalitetnija od prvoklasne uvozne cupke. E onda se oblacila suknja, pa se oko struka povezivao sirok i dugacak svileni pojas sa resama, uglavnom na floralne motive, koji se zvao "bajader". I sada dolazimo do finalnog dela zensake gradske nosnje, cisto srpskog izuma, Libade, sa levkastim rukavima, strukirano, jedva da pokriva grudi, od svile coje ili somota, ukraseno u krug i na usecima na ledjima, kao i oko rukava srmenim ili svilenim gajtanom. Eeeeee, nije kraj, sad ono najvaznije "oglavlje", materijalno gledano najvredniji nakit je nosen naglevi. Kosa se plela u kiku i savijala oko glave, ana temenu se nosio "tepeluk", mali crveni fes bogato izvezen ohridskim biserom,a siromasnije su nosile samo crveni fesic sa svilenom crnom kicankom. Tepeluk je pricvrscivan na glavu iz kiku dugackim srebrnim iglama, na cijem kraju su se nalazili veliki komadi cilibara oblika zrna grozdja ili isto tako od srebra iskovane loptice. E a ako je udata nosila je sa spoljne strane kike, jer je sa unutrasnje u krugu bio tepeluk, "bares" traku od crnog somota ili svile valjkastog oblika, koja je kod bogatih bila jos izvezena biserom, a na sredini baresa iznad samog cela je na bares navlacen prsten, i to prvo verenicki a kasnije i udadbeni, da svi vide da je devojka bezecovana. Prsten je bio na tzv. kupice a u svakoj lomljeni dijamanti. E ali to nisu jedini dijamanti koje su nase prabake nosile ponosno na glavama, pravi ukras su bile "srpske grane" brosevi u obliku grane sa cvecem od srebra, zuto zlato se sem za burme nije koristilo, a tucak svakog cveta je bila upravo kupica ko na prstenu samo veca bogata lomljenim dijamantom, grane su se kacile na bares levo i desno od prstena i to bar po dve jedna od roditelja a jedna od djuvegijine familije, dobijala se pri veridbi. E sve to na glavi je bilo samo devojacko i niko joj nije mogao uzeti, u predbracnom ugovoru mog praded i prababe stoji da ako se rasturi brak a umedju vremenu se proda oglavlje :ima se Mirjani ispltiti 4000 dinara, koliko danas stoje dva para mladih volova. E kad smo kod nakita oko vrata su zvecali dukati usiveni na somotni traku ako su bili probuseni, ili okaceni na lanac ako su bili ubroseni, to je vec bio miraz kojim je mladozenja raspolagao, a dukati su bili mali i veliki, kovani u vreme Marije Tereziji i Franca Jozefa, mada se ima negde naci i neki Napoleondor. Kad bi skinula dukate, dobijala bi od muza dugacak zlatni, srebrni ili od korala lanac skoro do kolena koji se kacio o pojas ili iglom na grudi, sa medaljonom ili kod bogatih satom. E sad lepo iznesoh glamur koji je bud zasto u najvecoj neri rasprodan 45-6-7-e za projno brasno, vazno da se prezivelo i da su se sacuvale fotografije.
[ Generalna
]
18 April, 2013 21:07
Dobro dosle komsije :(
Iako su i pradeda i prabab bili deca rodjena u pporodicnim kucama, ipak su svoj zajednicki zivot otpoceli u stanu. Pradeda je svoju kucu napustio zenidbom ostavivsi je starijem bratu, kratko su ziveli kod prababinih, koja je bila miradzinka, pa su se preselili u pomenuti stan, koji je pradeda kupio od neke nagrade ministarstva zdravlja, za sta tacno zaboravio sam. Doduse od pomenute nagrade je prvo prababi kupio pianino, da bi je tako namamio u stan, jer u stanu nije bilo mesta za njen klavir. Ali, uvek ima ovo ali, u bombardovanju 1941 taj stan je stradao, tako da su se preselili kod prababinih. Tacnije vratili, sa ono malo kabastog namestaja sto pljackasi nisu uspeli da pokupe dok su oni jos bili u sklonistu kod Vaznesenske crkve (koje je unistila 1944 saveznicka bomba iako je bilo popisno obelezeno). I u toj kuci su se i upokojili, i svi smo mi u njoj rodjeni i odrasli. Danas naravno pogadjate ona više ne postoji,na njenom mestu je coskasta stambena zgrada. U kojoj je pored starog namestaja, originalih na luk zasvodjenih ulaznih vrata, i po koje jos sitnice, isti ostao i komsiluk iz avlije. E upravo o tom komsiluku iz avlije cu sad reci par reci. Kada je moj cukundeda kupio taj plac, prva originalna kuca je bila na sredini avlije, do puta je bila basta, i to ne samo sa cvecem nego i povrcem i svacim necim, a na dnu avlije je bila stala za konje. Kako se Beograd brzo urbanizovao, a imetak rastao, cukundeda je prodao konje, i izgradio do ulice tu novi kucu, sa suturenom i podrumom, prostranu jednospratnu gradjevinu salonskog tipa. Basta sada samo cvecem i po kojom vockom se nalazila izmedjustare i nove kuci i prostirala se duzinom cele stare kuce. Stara kuca kako je bila vagonskog tipa, bila je rasparcana u etnju kuhinju, vesernicu, i dve sobe( jedna devojacka, a druga rezervna gostinjska). Stala je vremenom srusena, a na njenom mestu podignuta garaza, velika supa od zidanog materijala, i jedna barakaica bez neke posebne svrhe. Sve u svemu previse stambenog prostora 45-e godine. Iako je sama porodica tada brojila 7 clanove, i jedva da su se mogli smestiti u novu kucu, 47 su i u novoj kuci dobili gospodju Maru zasticenog potstanara. Ruku na srce divnu zenu, kju je nesreca naterala da trazi pomoc od ondasnje uprave grada i da je smeste kod nas. U odnosu na one o kojima cemo sad govoriti koji su dosli u razdoblju od 45-47-e, ona je bila suvo zlato. Prvo se cetrdeset pete kad su hapsili pradedu, u staru kucu zagledo cika Kosta, tada mladi skojevac, i vec kroz tri dana posle hapsenja, se vratio u nasu avliju sa nalogon za useljenje u nju. Ajde on pa to bi i poslo, ali je onda iz nekog sela kod kursumlije odakle je bio, doveo i roditelje i neku bracu, sestre, zene, sve u svemu bilo ih je mnogo. Prvo su iz vesernice izbacili veliku tucanubelu kadu u avliju, obili plocice i pretvorili je u jos jednu sobu za spavanje, kao danas kinezi kad iznajme stan, samo kreveti za spavanje. Kupali sus enaravno na avliji jeri im je ostao nas kazan za kuvanje vode, iskljucivo nocu, ne obracajuci paznju na ulicnu rasvetu, jer to u selu nema. e a posle nih, pradedi vec izgubljen svaki trag, prabab na robiji, garazu, supu i barakicu uzurpira neki skojevac isto za sebe, pretvara ih u skladiste, jer je sto bi danas rekli valjao robu na crnoj berzi, kod njega se mogla nabaviti trumanova jaja, neki crveni sir, secer cak i u kockama... Ali kakve takve pravde je bilo, taj zato zaglavi na robiju, pricalo se da je mogao i da bude streljan. Ali nama ne vratise nase prostorije, vec prvo naselise Dukice, primitivce iz nekog sela iznad Benkovca, naravno otac je bio partizan, koji su od garaze i supe za sebe napravili deluhe stan, a u barakici uzgajali svinje. ja vam rekoh konje moji jesu imali, ali sada su konji dovukli svinje. Naravno niko nije smeo da zucne protiv toga. E ima jos, suturen, e tu je vec kulminiralo bratstvo i jedinstvo, sto danas moram da kazem romkinja, a svi znamo kako se to do skoro govorilo. Magda sa 5-6-7 komada dece, tacan broj nikad nije utvrdjen, se useljava. E tu se na sastancima stnara, predsednik saveta je naravno bio Dukic, se povelo i pitanje podruma, te je i on ravnopravno razdeljen na cetiri dela, da ni ne pominjem da je Magdin bio prazan, ali je ogreva kad nama drugima zafali u njenoj furuni uvek bilo, jer naravno nikad nisu svi ostali bez ogreva. Gospodja Mara je umrla, kao nas zasticeni potstanar, i sahranjena o nasem trosku. Magda jedina Bogu hvala nije umela da regulise papire, pa nije uspela i u novoj zgradi da za svoje potomke obezbedi garsonjeru, na racun mojih predaka. Dok su i cika Kosta i Dukic na vreme nasu imovinu prigrabili na sebe, ada su nam opet komsije u zgradii na olacu koji je kupio moj cukundeda, na racun gradjevina koje je on podigao, a oni uzurpirali na racun crvene knjizice. A da je oteto prokleto ta svaki dan gledam kod njih, al propast njihovih porodica je druga tema.
[ Generalna
]
18 April, 2013 12:58
ZNA SE STA SE RADI KOG DANA I .
Da smo se danas malo vise pogubili, i da ni na dnevnom, a kamoli na sedmicnom nivou ne funkcionisemo po nekom tacno utvrdjenom redu, toga smo svi svesni. Sam tempo zivota, prevelike obaveze, i neprestano jurcanje ne bi li nekako zaradili koji dinar vise i time ucinili ovaj sumorni zivot malo ugodnijim, su jedna u nizu stvari koja bar zenski deo populacije umnogome razlikuje od nasih baka i prabaka. U njihovo vreme je neopisiva sramota za muskarca bila da zena radi, jer je to drustvu svedocilo da je on kao glava porodice nesposoban, zaista nesposoban da sam zaradi sta kuci treba, te zena mora da radi. Danas u najboljem slucaju se od zene ocekuje da zaradi makr isto onoliko koliko i muskarac, a i sve kucne poslove koje su imale nase bake sama da zavrsi. One su cinjenica je sve te poslove radile sa mnogo vise lubavi, jer su imale imnogo vise vremena definitivno. Tako se u vreme moje prabake a i bake tacno znalokojim danm u sedmici se sta radilo. Pa eto podelicu sa vama i taj sedmicni raspored:
ponedeljak-pranje rublja, naravno "na ruke", prvo se na avliji imao skuvati cedj od pepela jasenovog drveta, pa u njemu otkuvati rublje, onda isprati, pa domacim sapunom koji se kuvao od masti i kausticne sode, sve istrljati, i dobro ispirati u najmanje tri vode, srecnije domacice su imale rucni u masinu na okretanje od dva valjka za cedjenje rublja.
utorak-peglanje, posto bi se rublje preko noci osusilo utorkom se peglalo, prve pegle na sruju su stigle negde 30-ih, ali nisu bile bas popularne, do tada su dve vrste pegli bile u upotrebi, cuvene gvozdene na zar, ojima se peglalo skoro sve, i nalik danasnjim od gvozdja koje su se grejale na sporetu, za peglanje svile i finijih materijala.
sreda-krpljenje i sivenje, krpile su se na prvom mestu carape, pa cak i svilene ibrisimom, e takvih zenskih carapa više nigde nema, tacnije kako je prababa tvrdila nema ih od pocetka drugog svetskog rata jer je tada sva svila isla za padobrane, a posle rata nije bilo vise uvoza iz engleske, vec se preslo na grilonke.
cetvrtak-kupovina, cetvrtkom se islo od pijaca, preko piljarnica, pa sve do delikatesne radnje, da se nabavi sve za sledecu sedmicu.
petak-pečenje hleba, hleb se pekao jednom sedmicno i to sa domacim kvascem tzv. kiseljak, koji bi se zamesio u cetvrtak uvece jer je narastao celu noc, a u pekarama se kupovao redeje, jer je bilo sramota da zena ne zna da umesi hleb.
subota- ciscenje. ono sto mi danas nazivamo generalka, nekada je bilo jednom sedmicno, ribao se i strugao pa voskirao parket, vetrila sva posteljina i duseci, glancao namestaj, tresli podni cilimi ...
Nedelja- a nedeljom ne daj boze da s ista radilo, taj greh nioko na sebe nije smeo tek tako da preuzme, bukvalno dan odmora. A i svaka domaciza sa bar po troje dece, uz ove sedmicne i sve dnevne obaveze, zasluzila je vala taj jedan dan da koliko toliko odmori.
[ Generalna
]
17 April, 2013 18:25
Evo malo komsiluka
Eh kad se setim samo tih zamagljenih likova koji su ziveli u nasoj ulici u mom najranijem detinjstvu. Likovi su izbledeli, tek da samo pojedinih mogu da se setim, ali prica o njma se odlicno secam, doduse jedan lik kao da sada gledam pred sobom, to je lik baba Mice, njega nikada necu zaboravii. Mica, zena pokojnog Mila pandura. Medjutim taj epitet joj bas i nije bio od velike hvale, jer je Mile medju prvima po "oslobodjenju" poceo da suruje sa onima iz sume, te su oni bili jedini kojima nista nije oduzeTo, pa tacnije nije ni imalo sta, ali definitino jedini u ulici koji nisu dobili zasticene potstanara, makar u letnjoj kuhinji. Ali konkretan razloG prezira je bilo njegovo kako se to tada govorilo oktucavanja, zbog kog su mnogi stradali, medju prvima moj pradeda. Cak je mile bio i nosilac spomenice i imao je boracki dodatak, iako dan u partizanskoj vojsci nije prvoveo, nego da se vratimo na Micu. Ona je definitivno jedina zena koju niko kroz muza nije posmatrao, niti je za njegova dela prezorao, ZASTO? E zato, jer je on njoj bio treci muz, zamislite zena koja se pre prvog svetskog rata tri puta udavala, zvuci sablasno. Doduse da Mile nije ostao u zivotu posle prve godine braka bez problema bi mogla da bude nazvana Crna udovica. Prvi put se udala na Spasodan iste godine kad imoja prababa, inace obe su tu i rodjene i odrasle i donele svoje kuce u miraz, za venčanju je imala belo libade od atlas svile, a moja prababa od teget somota, sile obe kod terzije Micica na starom Crvenom Karstu. I tako gradjanski utegnuta MIca od prvog muza kad bi isprosena dobi dijamantsku granu, iste u kompletu nausnice sa devet brilijanata i prsten za bares. Mladozenja na cetri meseca od vencanja umre od tuberkuloze, kasnije se otkrilo da su njegovi to znali pre vencanja, ali krlili ne bi li im za sinom bar ostalo unuce. Sam sto je prvom muzu sklopila godinu i skinula crninu, nije stigla ni da se uveze crnom maramom na sitne bele tackice, kakve su dovice nosile bar jos koju godinupo smrti muza, a starije "vecno" tj. do smrti, njeni je udase opet. E za to vencanje je vec imala vencanicu od belog tafta sa ziponom i slepom, al ni godinu dana ne prodje, izbi opsta mobilizacija 1915, njen muz ode u rat, predje Albaniju, prezive Krf, al nastrada pi proboju solunskog fronta, Mica osta bez muza, al dobi penziju, te penzije su se tada zvale "valida"( od invalidnina), i za muzeve zasluge posthumno Obilicev Venac. E tu je kao bila malo duze u zalosti, jer vec tesko da je zbog sujeverja i mogla u neku kucu otici, a kod nje posle dva pokojnika tek niko se nije usudjivao doci. Ali eto ga tu Mile zandar, tad nije bio niko i nista, negde iz okoline Valjeva dosao u Beograd na limarski zanat,al sa jednog na drugi zanat nista ne nauci, kako je on dopao i koji posao u Micinoj kuci da zavrsi ne znam, a nemam koga ni da pitam, ali svide mu se i ostade, a i njoj i njenima isto. Oni su ga progurali i kao iskolovali, kupila mu ona klasu od ustedjenih penzija, i eto on zandar, velika stvar. E a zasto ja nju pamtim tako dobro, ni manje ni vise zbog usiju, a mozda i nausnica. I u poznoj starosti je imalo lepo lice,a u mladosti, video sam u spavacoj sobi slike sa sva tri vencenja, prava lepotica, samo jedan problem, usi... ogromne. Dok se kosa cesljala u tepeluk, usi su se pletenicom sakrivale kolko tolko, ali resice usiju ogromne, marama je vec verovatno resavala sve probleme, ali ja je pamtim sa pundjom, gde usi sevaju u svoj svojoj velicini. A te nausnice sa devet kupica od srebra, a u svaokoj kupici ne dijamant, nego brilijant, su sijale jace nego sunce, verovatno joj ih je prvi djuvegija i kupio tako raskosne da odvlace paznju sa usiju. Uvek ih je nosial, ali uvek, iako su te stare zene po starom vaspitanju skidale sav nakit, sem burmi, kada su u zalosti i Strasne sedmice, ona je i na Veliki Petak njih nosila. Medjutim ni te velike usi koje sam ja poredio sa Dambom, ni blistave nausnice, ni tri udaje nisu ono sto su nju u mom secanju izdvojile, e to sto je izdvaja su STANGLICE KRALJICE NATALIJE. ukusa tanke kore se ne secam, ali beli fil ko morska pena, a sladak, ma ne skladak savrsen ukus. E ona ih je spremala petkom za subotu, ameni uvek davala okrajke, hvala joj. Zasto je ovaj recept iscezao ne znam, u Karadjordjevicko vreme se ocuvao iako je favorizovao Obrenovicevce, ali posle rata mozda zbog te rojalisticke komponente u nazivu, mada verovatnije zbog komplikovanog nacina pravljenja, a i ne postojanja svih originalnih sastojaka, jer je jos 60-ih iscezla poslednja delikatesna radnja u Beogradu. U svakom slucaju ove stanglice ostaju mit, naravno uz baba Micu.
[ Generalna
]
16 April, 2013 17:44
Ako imas trunku vaspitanja uzeces dve vanilice
Vanilice, danas skoro prezren kolac, a nekada vrhunac poslasticarskih sposobnosti, ili kako se to govorilo jos jedna u nizu nobles stvari. Kako god, cim se probudim sredom prvo mi napamet padnu vanilice, zasto bas vanilice? Tato sto je sreda dan kada su se one ,dok je moja prababa vodila nasu kucu i pokojnica bila ziva, obavezno pravile. Nije to bilo tek bilo kakvo pravljenje kao bilo kog drugog kolaca, ceo dan je bio posvecen njima, jer je etvrtak bio dan primanja u nasoj kuci. Dok je jos postojalo koliko toliko gradjanskog vaspitanja ne samo da se bez najave nije islo ni kod svojih najblizih, a kamoli kod prijatelje. Kao sto rekoh pored najavljivanja, znao se i dan kada je koja gospodja primala posete i otvarala vrata svog salona za goste. E taj dan je u nasoj kuci jos od vencanja pradede i prababe bio cetvrtak, i do same njene smrti par preostalih njenih prijatejica su to postovale, a i ona je postovala takodje raspored primanja u njihovim kucama. Ne samo da je svaka polovina testa za vanilice morala biti u nanometar identicna, vec su i polovine morale biti zalepljene sa tacno istom kolicinom dzema, pri cemu je i zdem bio posebne gustine, jer da se pri uzimanju vanilice u ruku poremeti struktura i dzem pocne da izlazi sa strane, e to bi bilo skandalozno. Sve je ovo bilo naravno zbog pomenutih prijateljica pred kojima se nivo morao drzati po svaku cenu. Ali i sve prijateljice nisu bile iste, kada je dolazila gospodja Marija, zena pokojnog trgovca Pavla, vanilice su sluzene iz desertnog seta od rucnog slikanog Majsen porcelana, a za ostale je uvek prolazila i Bavaria. E a kako ti desertni setovi izgledaju ni nalik danasnjim, postojale su dve vrste jedan od okrugle tacne na kojoj su aranzirane vanilice( sama tacne nije veca od danasnjih malih tanjirica na kojima se sluzi po parce torte) i sest malih tanjirica(koji su malo veci od danceta case od dva decilitra); druga vrsta sta sadrzi naravno iste velicine sest tanjirica, a u mesto tacne, cinijicu ne vecu od onih oje se koriste za puding. Pitate se pa zar nije sramota posluziti nekoga sa tako malo vanilica, jer ni na tacnu ni na cinijicu ne moze stati vise od 12, maksimum 15 vanilica, a to treba podeliti na 6 tanjirica, tacinije osoba. Nije sramota, cak sta vise to je potpuno po bontonu. Kao mali sam strogo ucen tome cime suse one i vldale. U gostima, ali kao dete ne svude vec samo kod najblizih, a za odrasle ovo vazi svuda: kada domacica posluzi vanilice obavezno uzeti po jednu, jer bi odbijanje bilo uvreda nad uvredama. Po bontonu domacica jos dva puta sluzi goste kolacima, drugi put takodje uzima svako, kako bi dao kompliment domacici jer su mu se kolaci mnogo svideli. A treci put ne uzima niko, jer bi to bilo odvec nevaspitano, pravo prezderavanje. I da se vratim na ono deca uzimaju dva puta samo kod najblizih, sta je kod drugih u gostima, ne uzimaju uopsete!
[ Generalna
]
15 April, 2013 21:49
E DA MI SAMO JOS TAJ RADIJON
Jedna od mojih prababa, jer logicno imao sam ih 4, je bila najmladje dete i ujedno jedina kci u svojoj porodici.Rodjena je kao posmrce 1916-e godine, sto znaci posle smrti tacnije pogibije svog oca pri povlacenju srpske vojske preko Albanije. Medjutim sada necu govoriti ni o njoj , ni o njenom ocu, vec o njenoj majki, zeni vrednoj svake hvale, takve se danas ne radjau.Kada je ostala udovica sa petoro dece, zivela je u zadruznom domacinstvu sa tri devera i njihovim porodicama. Ne samo da se izborila za svoj deo zemlje, jer su tada pljacke udovica bile svakodnevnica, nego je i svim sinovima otvorila u gradu gućane, a najstarijem kafanu. Naravno njena kci ljubimica je zavrsila fakultet, matematiku, diplomirala je kod cuvenog profesora Karamate, udala se za mog pradedu ...
E kod najstarijeg brata moje prababe u kafani je izmedju dva rata konobarisao neki Stanoje, sirotan bez igde ikoga i icega, ali sa slobodom mišljenja, jos pre rata se muvao sa socijalistima, pa na kraju komunistima. Kada je odlazio na selo brat moje prababe je i njega cesto vodio kod svoje majke. Sto bi reko nas narod : ko o cemu baba o ustipcima, tako i Stanoje stalno o jednakosti i raju koji ce doneti komunizam, naravno nit ga je ko slusao a jos manje uzimao za ozbiljno. Medjutim moja cukunbaba po materinskoj slabosti ga je slusala u njegovim monolozima, a on joj je govorio: Eto ti tetka Polka, celog veka radis i mucis se, a i sad u starosti opet radis puna stala stoke, a ti sama. Ali kad moji dodju na vlast ti ima samo da sedis, prekrstis nogu preko nogi i pustis radio.
Dodje 41-a, pa i 45-a, i dodjose Stanojevi na vlast, a on jadan propao negde u ratu ni grob mu se ne zna, al cula baba Polka da je stradao. Naravno on Bogu hvala ne doceka da njegovi doju na vlast, al polka doceka. Sada necu podrobno iznositi hronoloski red kojim su je "oslobodioci" pljackali, i sve joj oduzimali, nego cu vam ispricati sledecu skoro anegdotu. Poslednje od stoke sto joj je ostalo bila je krava sa muskim teletom. Kada je na pocetku avlije ugledala drugove da idu ka kuci, ona istrča i odveza tele i na mala vrata za izbacivanje djubreta ga izagna iz stale u potok, ali stigose i drzgovi u stalu i uzese zadnju kravu. Dok je stajala ojadjena pred stalom i gledala kako joj odvode kravu Polka po navici brisuci ruke o crnu, slingovanu po krajevima, kecelju od atlasa rece: E mojveseli Stanoje, lepo ti rece kad tvoji dodju na vlast nista necu da imam da radim, jos da mi je samo taj tvoj radion, pa da prekrstim noge. Veseli- taj epitet se nekada u Sumadiji pripisivao uz imena pokojnik. Radijon- radio aparat, prilagodjen termin potrebama moje cukunbabe.
[ Generalna
]
15 April, 2013 09:12
Fašistička kurva 42,44,46
Ovo gradacija je izum beogradskih gospodja iz prve polovine XX veka, naravno nastala usled realnih životnih okolnosti za vreme i neposredno posle II svetskog rata. Idemo mi tako ulicom, mi se odnosi na mene i moju baku, tačnije ona ide i vuče mene dok ližem sladoled, i dok prolazimo našom ulicom samo čuješ kako cedi kroz zube za novo pridošle studentkinje, raspuštenicu Maru kasirku, treću po redu ženu advokata Mikića, i ostalu žensku čeljad, gore pomenute brojke. Te brojke su u stvari godine XX veka : 1942, 1944, 1946. One opisuju tačno stanje u kome su se nalazile “družbenice” vojnika trećeg rajha u pomenutim godinama. Tako bi -ko fašistička kurva 1942- odgovaralo ponašanju razuzdanih studentkinja iz provincije koje divljaju po Beogradu sa duplo starijim muskarcima, današnjim rečnikom sponzoruše, ukratko obasute svim materijalnim ugodnostima, digle nos do neba nikog ne vide, jer misle da će tako večno. 1944-e godine već dolazi polako do prizemljivanja, e to je treća žena advokta Mikića, i ona je do skoro bila ona iz 42-e, al sad se priča da i on ima neku studentkinju iz Birčaninove, te se gospodja polako otrežnjuje i shvata da je i ona jedna u nizu. To njeno otrežnjenje se manifestuje na sledeći način, počinje da se javlja komšiluku, pa i nama iako je mene to tada smaralo jer sam morao na kratko da prestanem da ližem sladoled ili usisavam kokice. Tako fašistička kurva 44-e već polako sakuplja rezerve u prijeteljima, ali i kradom od dilbera koji polako odmiče, i novac i druga materjalna dobra, jer ko zna šta će biti sutra. I tako evo nas u Pekabeti na uglu ulice, a tu za kasom Mara, polućelava baba ofarbana Kanom, sa iscrtanim obrvama, nafraćkana, sve u svemu : Srećna Nova 1946! E to ti je slika fašističke kurve iz 46-e, ofucana, odrpana, odbačena, na dnu društvene lestvice, naravno ostavljena sama jedva krpi kraj s krajem. Bila Mara lepa nekad kad je kao devojka došla u kuću kod Dr Lazića da begendisuje, pa rasturi taj brak, al posle Mare dodje u kuću kod nje da služi Anica, pa ona posta Gospodja Lazić, srećom Mara prigrabi na svoje ime od Lazića vikendicu u Grockoj, i eto ti danas naša polućelava Mara za kasom, a posle druge smene alkoholiše se sa lokalnim alkosima kod česme preko puta Bajlonka.
[ Generalna
]
10 April, 2013 19:28
Jedna anegdota iz života moje prabake, nepartizanke
Sledeći tekst me je pobudio da svima ispričam jednu anegdotu iz života moje prabake http://www.facebook.com/jbte.majice/posts/436697103079386. Kao što rekoh u naslovu- nepartizanke. Ona ne samo da nje bila član AFŽ-a, većje i bila lišena gradjanskih prava i par godina je odležala po raznim zatvorima.Naravno ne zbog svoje, već pradedine "krivice" naravno, koga su odmah u aprilu 45-e ubili, ali neko je morao i u zatvor, da se pravda zadovolji. Čak je imala i tu čast da je dva puta lično bila premlaćena od strane druga Krcuna, nije to mala stvar za ono vreme, mnoga beogradska žensa čeljad bi dala sve da ih Krcun dotakne rukom tih godina. Možda je on doduše bio sadista, pa moja prababa kao konzervativna mlada snajka tog vremena nije shvatila da su doduse vodili ljbav, u čemu je on izgleda jedini doživeo orgazam, a ona je ostala uskraćena. Elem, da se vratimo na anegdotu koju sam hteo da ispricam, koja se zbila istih godina kada i plazenje pomenute bake ulicama grada Beograda. Izašavši i jednog od zatvora, srećnom okolnošću poznavanja ruskog jezika, odmah je bila pozvana i po direktivi pocela da radi u nekom trgovačkom preduzeću, naravno vec nacionalizovanom. Pri jednom poslovnom sastanku sa nekim rusima, koji se zavrsio ruckom naravno, pocela su raznorazna kladjenja, ona je mirno cutala i na vrhuncu veceri, se kladila sa nekim rusom Vanjom da moze sama sebe da ujede za dupe. Vanja je rekao da ako to uradi, od njega ce dobiti astrahanski kaput, sto bi danas rekli bundu. Naravno prababa je imala obe veštačke vilice tzv. proteze, jer par zuba izgubila od milovanja druga Krcuna, a ostale po pomenutim zatvorima, te za damu koje drzi do sebe proteze su bile jedono rešenje estetskog problema nedostatka zuba. Izvadila ih iz usta i na još veće zaprepašćenje drugova komunista, njima simulirala ugriz na svojoj stražnjici. I da pitate se da li je dobila bundu. Naravno da jeste stigla je iz Kijeva kroz tri meseca i to sa okovratnikom od bele polarne lisice. Ipak su drugovi komunisti držali reč.
